Знаменити Срби у Албанији – Владика Иринеј Банушевић ( други део )
Пише: Дејан Бешовић
Поред предавања у школама, Иренеј није заборавио своју страст према музици, којом се бавио још од средње школе на Фрањевачком колеџу у Скадру, а када је дошао у Тирану, активирао се у хору православне цркве. О својој страсти према музици, Иренеј је у својим писмима , између осталог, написао: „Према мојим осјећањима, имам склоност ка вокалној музици, а још више према црквеној“. Од свог доласка у Тирану, поред црквеног рада, Иренеј се бави и новинарством гдје је постао веома познат чланцима које је објављивао у новинама и часописима тог времена, као што су: „Нгјалља“, „Томорри“ , „Башкими”, „Проповијед”, „Хришћански живот” итд. где се осврнуо на проблеме кроз које је пролазило албанско друштво тих година. У ратним годинама , Иринеј не само да је постао веома познат по својој сатиричној прози, већ је у интелектуалним круговима важио за великог патриоту, једног од елитних људи престонице, због својих напредних ставова које је приказао у тадашњој штампи, која је излазила полуилегално.
После ослобођења од фашизма у Албанији 1945. године Владика Иринеј није остављен на миру.
Бива поново ухапшен, овога пута од ослободилаца.
То се догодило након што је био под присмотром Државне безбедности, која га је 28. октобра 1946. ухапсила под оптужбом да је „народни непријатељ“ и након скоро шест мјесеци мучења у Тиранској истрази, 17. априла 1947. године осуђен на 5 година политичког затвора са губитком грађанских права. Није одслужио пуну казну јер је имао користи од амнестије која је дата у априлу 1949. године, након онога што је постало познато као „партијски заокрет“, у којем су неки политички затвореници пуштени као „жртве Влаха Кочи Дзодзеа првог секретара Албанске партије рада“… Након пуштања из затвора, примљен је у Санаторијум у Тирани јер је у међувремену оболио од туберкулозе и касније је изолован у манастиру Светих Сергеја и Вакха на периферији Драча.
По изласку из затвора почетком 1950-их, Иренеј је учествовао у изради статута Православне цркве, гдје се сусрео са многим потешкоћама, јер је у то вријеме комунистичка власт интервенисала у свим облицима да тај статут буде у њиховом интересу, како би што ефикасније контролисали Цркву у Албанији. Из ове ситуације Иринеј је покушао да се извуче што је могао даље правдајући се правилима и Канонинма Цркве, категорички наглашавајући повреду права вере како у Зогуовој тако и у Енвер Хоџиној Албанији.
То је постао главни разлог зашто није позван на Трећи конгрес Албанске аутокефалне православне цркве, након интервенција које је Државна безбједност – Сигурими на челу са Шпиро Колеком извршила над поглаварима тадашње православне цркве. Осим тога, Иринеј је одбио да учествује у предаји нових Епископија, јер је то било противно статуту Цркве и услед тога, 22. августа 1952. године (дан прије прослављања празника његовог имена), дошло је до његовог другог хапшења. После дуже истраге, 9. априла 1953. осуђен је на пет година политичког затвора. Иринеј је одслужио другу казну и пуштен је из затвора 25. августа 1957.године. Након тога бива интерниран у манастир Арденицу, гдје је живео у потпуној самоћи ,дубоком сиромаштву, изолацији и тиховању. У том манастиру комунистичка држава није дозволила Иринеју да врши вјерске обреде као Епископ, али пошто је он био политички затвореник, смио је да обавља те обреде само као прост свештеник.
Током година колико је Владика Иренеј ту боравио (није смио да се креће из округа Фир без одобрења Министарства унутрашњих послова), проучио је и прикупио много података о историји Арденице и њеног чувеног манастира ,Свештенослужитељима који су ту служили. Манастир Арденица или Стара Студеница саграђен је крајем 11. вијека. У том манастиру вјенчао се и Скендербег. Тих година Иринејевог живота Манастиру, добијао је моралну и материјалну помоћ од мјештана тог краја, који су га почаствовали и нарочито га поштовали због његовог дубоко хришћанског начина живота и аскетизма, као и светоотачке смирености којом је трпио свакодневне увреде и понижења.
Године 1967, након што је комунистички режим одлучио да забрани религију, по налогу партијских окружних комитета, десетине младих људи су позвани да иду у цркве, џамије и друге богомоље како би их уништили и претворити их у „Ватру Културе”, задружне магацине, како се то заиста догодило са најзначајнијим дијелом верско- култних објеката широм Албаније. У то време, велика група ученика осмогодишње школе у селу Колоње (која се налази у близини манастира), опремљених пијуцима и лопатама, а предвођена учитељем Стезом Ставровским (чланом Албанске партије рада те школе) отишла је да руши Манастир Арденицу. С тим у вези Јован Галани, (син учитеља Василија Галанија, блиског Владичиног пријатеља) сведочи: „Постојали су антички предмети велике историјске и аристократске вредности (можда јединствене и у Европи), које су израдила браћа Зографи и Константин Шпатараку. У то вријеме, монаси који су били тамо, одмах су позвали Владику Иринеја (која је тамо био интерниран), који је брзо дошао и позвао их да зауставе уништавање. Са сузама у очима и интелигенцијом која га је карактерисала, обратио им се: „Изађите, момци, шта радите? Хајде да се договоримо једном за свагда, поједемо парче хлеба и причамо.”
После ових ријечи, прекинули су са прекршајима и рушењем које су започели а Иренеј је тихо говорио њима и наставницима који су их пратили да тај манастир не треба рушити, јер је то риједак споменик културе у Албанији. Након тога, ученици су послушали, предомислили се и напустили манастир, без даљег одлагања.
На основу ове ситуације, Иренеј је разговарао са учитељем Василијем Галанијем, који је написао писмо Енверу Хоџи, објашњавајући велики значај, манастира Арденице, као и разлоге зашто га не треба уништити. Тек након тога, манастир Арденица је успио да избјегне велику пустош 1967. године“, присећа се Јован Галами, додајући „да је то омогућено само захваљујући Иренеју Банушевићу, који је тамо био интерниран.
Године 1968. године Иринеј је са сузама у очима оставио свештеничку одећу и био прогнан из Манастира да живи у граду Лушња, где је распоређен као магацински радник у Железничко грађевинском предузећу, а затим као магационер и рачуновођа у Ауто парку… Иако је био је у стању да се прилагоди овим пословима, са оскудним приходима које је зарађивао, једва је могао да приушти живот и редовно је био под надзором Сигуримија- Државне безбједности. С тим у вези, Пандели Стринга, један од људи који га је блиско познавао и који је имао блиско пријатељство са Иренеј током година колико је живео у Лушњи, присећа се: Сретао сам га скоро сваке ноћи, пошто је био пријатељ мог оца, Адвоката, др Спиро Стрингеса. Моје пријатељство са чика Иринејем није се допало „Оку партије “, које ми је послало поруку да више не смијем да се дружим са „свештеником“, како су га звали. Зато што је био „декласиран човек“. Истина је да сам чика Иринеја пратио у шетњама.
