Скадар у XX веку

Пише: Дејан Бешовић

Избијањем Балканских ратова 1912-1913, Срби су покушали да град прикључе својим државама двијема Српским Краљевинама. За ово је постојало основа, јер је 20.000 становника области bahskia) говорило српски. Ово становништво се иселило или је асимиловано међу Албанце забраном употребе српских имена, коришћења српског језика и обичаја, али од 1997. године Срби из Скадра и околине враћају своја српска имена. Ни дан данас није дозвољено вратити и име и презиме већ само једно од та два. Снаге Османског царства у одбрани Скадра предводио је Есад-паша Топтани. Ове снаге су се седам месеци одупирале нападима црногорске и србијанске војске – Српске војске. Есад-паша се најзад предао  Црној Гори 24. априла 1913. До тада је црногорска војска претрела губитке од преко 20.000 људи, али је под притиском великих европских сила морала да се повуче. Скадар је прикључен новоствореној независној Албанији, маја 1913, одлуком Лондонске конференције.
У Првом свјетском рату,

Скадар је био под аустроугарском окупацијом 1916-1918. После рата градом су кратко владали Французи, а 1919. град је враћен под контролу независне Албаније.
У међуратном периоду, Скадар се полако индустријски развијао. Отваране су мале фабрике прехрамбене, текстилне и индустрије цемента. Године 1924, Скадар је имао око 200.000 становника, а до 1938. било их је 209.000. У истом периоду, број малих предузећа порастао је са 43 на 80.
Скадар је сједиште католичке надбискупије и у граду постоје многе религијске школе. Над бискуп скадарски Микели Колић, један од најзнаменитијих скадарских надбискупа доселио се ту из Крајине ( Црна Гора ). Његови родитељи били су Србо- католици. Прва јавна школа у граду отворена је 1913, а државна Гимназија 1922. Школе су биле језгро окупљања првих културних друштава.
Срби у Скадру су имали цркву св. Александра Невског и Светог Николе код данашње болнице која се налазила преко пута данашњег биоскопа Миленијум. Српско војничко гробље у Скадру је булдожерима преорано, а прије уништења гробља, са табле је скинуто слово Г на коме је писало: Српско православно робље. 1960. Београдска Политика (новине) је писала о скрнављењу српског православног гробља у Скадру.

Публикација из 21. децембра 1912. године у белгијском часопису „Ons Volk Ontwaakt” процјењује да у Скадарском вилајету живи око 215.200 становника:
Албанци муслимани — 39.770
Срби муслимани — 48.900
Срби православци — 69.566
Срби Католици -7.129
Албанци католици — 9.781
Власи православци — 11.406
Јевреји — 5251
Роми муслимани — 2120
Турци муслимани — 1.200
Српским језиком говорило је 73.88% становништва ; Геге 6.7% ,Тоске 11.00% Роским 2.8%
У Другом Свјетском рату Скадар је био под Италијанском окупацијом . На чело Албаније 28. новембра долази Влах Кочи Дзодзе, па га убрзо мења Мехмет Шеху и Енвер Хоџа . Под комунистичком чизмом скадарски срез нагло развија војну индустрију . На територији среза налазиле су се 21. и 71. армија НСРА (Народне Социјалистичке Републике Албанијe). Више пута од Велипоља до драча Совјетска морнарица изводила је стратешке војне вежбе 1956,1960,1963. г. користећи и нуклеарне подморнице „Одеса“. На територији Скадра, војска је у периоду 1948-1990 изградила 303.905 бункера. Свако приближавање граници Југославије, од стране грађанства, третирано је као акт велеиздаје. Тамошњи Срби морали су да се навикну на маркистичко – лењинистичко, енверовски начин живота. Тако је Спасо Матановић из Врака Скадарских, постао први послератни министар пољопривреде. Богић Илијин Матановић, постао је Генерал – мајор. Уредници дневника у 22 часа, на Српско – хрватском језику, постали су: Милија Шошкић и Василије Штиркић. За народне хероје Албаније проглашени су: Васо Кушић, Бранко Кадић и Јордан Мисовић а пре њих генерал Петар Булатовић који је стрељан на Енверистичком процесу 1957. г.
Сваки облик религијског изражавања био је Уставом из 1967. г. строго забрањен.
Раних 1990-их, Скадар постаје средиште покрета који је оборио комунистички режим наслијеђен из времена Енвера Хоџе.