Срби у Албанији, пет сеоба Срба – четврти део

Views: 80

Пише: Дејан Бешовић

 

Првих година Ахмед-бегове владавине Врачани су предахнули од националног и верског притиска. Одали су се свом мирном сеоском животу као поданици новонастале арбанашке државе. Економски су се опорављали. Слободно су испољавали своја национална и верска осећања и обреде у цркви и ван ње. Деца су похађала школу и слушала наставу на свом матерњем, српском, језику. Но, ускоро је настао преокрет у почетну притајен, па јаван и на крају врло агресиван,који је после две сеобе припремао трећу.
Ахмед-бег Зогу није се разликовао од других арбанашких страначких политичара и државника да се у арбанашку аутокефалну источно-хришћанску цркву укључе припадници исте религије, аутокефалне српске и грчке цркве, а у намери да се изврши потпуна асимилација неарбанашког живља у Арбанији. Но, он није спроводио такву политику док се није обрачунао са својим политичким противницима и учврстио личну власт.
Године 1928. Зогу је оценио да је његов положај као владара “земље Орлова” стабилан, преузима мере одрођавања неарбанашког у арбанашки живаљ, које су свом силином погодиле Врачане. Врачанима је ултимативно наложено да слушају богослужење и врше верске обреде за време духовних празника, крштења деце, венчања и сахрана на арбанашком језику и да прихвате нови (грегоријански) уместо старог (јулијанског) календара, којег је арбанашка ортодоксна црква прихватила. У Основној школи у Враки уведена је настава на арбанашком језику са свега два часа недељно у познавању српског језика. Врачански свештеник Велиша Поповић, родом из села Каменице, интерниран је за Валону, а уместо њега постављен је православни Арбанас.
Врачани су на поменуте мере арбанашких власти одговорили престанком одласка у цркву, духовне празнике славе без присуства попа. Престали су са крштавањем и венчавањем пред ортодоксним попом и не ангажују га на сахранама. Не одричу се ни старог календара. Престали су да шаљу децу у школу. Власт одговара мером интернирања десетак угледних Врачана сеоских првака. Интернацију издржавају у Ђирокастру, где су задржани дуже од шест месеци. Пуштени су из интернације на интервенцију југословенске дипломатије конкретно дипломата и познатих Српских песника Јована Дучића и Милана Ракића . Враћен је у Враку и поп Велиша Поповић да настави духовничку службу. У основној школи је обновљена настава на српском језику.
Године 1931. арбанашке власти обнављају читав ранији поступак, али у драстичнијој форми: довођење попа ортодокса и интернација српско-православног попа и угледних Врачана, постављање у школи два арбанашка учитеља и прогон дотадашњих учитеља, брачног пара Лазара и Видосаве Брајовић. Врачани ни овом приликом не иду на богослужење, не врше никакве верске обреде, не шаљу децу у школу. Арбанашке власти предузимају додатне репресивне мере: родитеље новчано кажњавају, приводи у жандармерију и батина, жандармерија присилно одводи децу у школу, забрањује употребу српског језика на јавним местима, и ношење црногорских капа, а уместо њих налаже да се носе чалме.
Врачани су настојали да преко Југословенског конзулата у Скадру добију од Југословенске владе одобрење за исељење у Југославију. Међутим, влада је била против исељавања, али је настојала да преко своје дипломатије олакша положај Врачана. Генерални југословенски конзулат у Скадру Бранислав Нушић је био највише ангажован да по упуту владе отклони пресију арбанашких власти над Врачанима, али је и уочавао узалудност тих настојања. О томе тадашњи вицеконзул у Скадру ових дана даје своје мишљење:
“Идеју о исељењу Врачана наша влада је енергично одбијала и поред гледишта Генералног конзулата да не можемо да негирамо оправдане захтеве Врачана. Најзад влада је усвојила гледиште Генералног конзулата и дала пристанак на исељење“ записао је Милан Ракић .


Ипак, чини се да је Југословенска влада одлучила да одобри исељење 1933. године, када је делегација Врачана примљена код председника владе Богољуба Јефтића, који им је обећао насељење у Метохији. Делегацију су сачињавали: Тошо Мартиновић, Спасо Решетар (обојица се враћају у Враку и покрећу акцију за исељење), Јован Башановић и Стеван Ђурчевић (остају у Југославији, очекујући доделу земље и долазак својих породица).
По сазнању о одобрењу исељења Врачани продају имовину у њиховој својини. Земљу и куће продају скадарским беговима са половином тржишне вредности, а стоку на скадарској пијаци по тржишним ценама. Међутим, арбанашка администрација измислила је бројна дуговања Врачана уназад од десетак година и наметала њихову исплату као услов за издавање исељеничког пасоша. Но, имућнијим врачанским породицама остало је новца да у месту исељења могу купити помало земље, а било је и таквих који су тим средствима могли градити куће.
Неки пуноправни власници продате имовине прелазили су из Враке у Југославију илегално и беспутно са стеченим новцем, остављајући своје породице од којих није захтевано измирење потраживања као услов за исељење. Но, све породице биле су дужне да измире таксе за издавање исељеничког пасоша.
Сви Врачани из села Куле Рашке и Младог Борича и делимично из Грила, Омаре и Старог Борича, а који су имали сопствену имовину за продају, поднели су захтеве за исељење. Врачани из Грила, осим Пелчића, и Омаре налазила се у чифчијском односу, а из Старог Борича нису имали тапије на откупљену земљу из 1925. године, па је нису имали право продавати у својству власника. Без новчане подлоге нису смели да подносе захтеве за исељење.

Сеобом је захваћено две трећине врачанских домова (нешто преко сто задружних кућа). У јесен 1933. године отпочело је расељавање. Најмасовније напуштање Враке је у 1934. години и настављено са осетним падом током наредне две године. Исељене породице пребацују се из Скадра за Подгорицу у којој се неке групе задржавају и до шест месеци, љубазно прихваћене од народа. Смештене су у приватним домаћинствима бесплатно или уз минималну накнаду. Трошкови исхране падали су на терет државне касе.
Из Подгорице исељене породице се појединачно пребацују за Пећ, где их прихвата Окружно повереништво за аграрну реформу и колонизацију и издаје им решења о насељавању.

 

Врачани су изјављивали жељу да буду насељени заједно у једном пределу Метохије. Зато су им аграрне власти додељивале земљу и упућивали их у Подримље (око Ораховца) поред реке Белог Дрима и његове притоке Мируше. Њихове насеобине су образоване у селима: Ратковац, Добри Дол, Чифлак, Мрасор, Дањане, Крамовик, Понорац (Гарачево), Сарош, Врањак, Бобовац, Бубле, Радости, Зрзе, Геџа, Доманек, Влашки Дреновац, Љубижда, Турјак, Малишево, Бубовац и Лозица. Ради се о растуреним селима, без путева и школа у којим су нерадо прихватали земљу други насељеници.

JP789 Slot menawarkan akses login dan alternatif, serta pengalaman slot online premium dengan RTP tinggi melalui JP789 Nexus.

jp789