Арбанон – српска кнежевина у Кроји!

Арбанон  је била средњовековна кнежевина у данашњој Албанији, којом је владала домородна породица Прогонић,  и прва  држава која је настала у забележеној историји. Кнежевину је 1190. године успоставио српски архонт Прогон у области око Кроје, источно и североисточно од млетачких територија. Прогона су наследили његови синови Јован, а потом и Димитрије, који су успели да задрже знатан степен аутономије од Византијског царства.  Године 1204, Арбанон је стекао пуну, иако привремену, политичку независност, користећи предност слабљења Константинопоља након његовог пљачкања током Четвртог крсташког рата.  Међутим, Арбанон је изгубио велику аутономију 1216. године, када је епирски владар Михаило Први Комнен Дукас започео инвазију на север у Арбанон  и Маћедонију, заузевши Кроју и окончавши независност кнежевине.  Од ове године, након смрти Димитрија, последњег владара породице Прогонић, Арбанон је сукцесивно контролисала Епирска деспотовина, затим Бугарско царство, а од 1235. године, Никејско царство.

У 11. веку, назив Арбанон (такође Албанон) је примењен за регион у планинском подручју западно од Охридског језера и горње долине ријеке Шкумбин. Године 1198. део области северно од Дрина накратко је контролисао Стефан Немањић који је записао ”да је те године заузео Пулт из Арбанона ( от Рабна )” у његовом житију које је саставио Свети Сава. Године 1208, у преписци са папом Иноћентијом Трећим, територија коју је Димитрије  Прогонић тврдио као принцепс Арбанорум била је област између Скадра, Призрена, Охрида и Драча. Генерално узето, Прогонић је довео кнежевину до врхунца.  Подручје које је кнежевина контролисала у то време простирала се од долине реке Шкумбин до долине реке Дрим на северу и од Јадранског мора до Црног Дрина на истоку. Путописац и историчар Џорџ Акрополис , који је детаљно писао о овој области у њеној последњој фази, позиционирао је њену тадашњу територију између Драча и Охридског језера на оси запад-исток и између долине реке Шкумбин и долине реке Мат (Маћа) на оси југ-сјевер. Тврђава Кроја је током свог постојања била војни и административни центар региона.

Димитрије  је био трећи и последњи господар породице Прогонић, владао је између 1208. и 1216.године. Наследио је свог брата Јована  и довео кнежевину до врхунца као што смо и навели. Од почетка своје владавине, Димитрије Прогонић је настојао да створи пријатељске мреже у спољној политици како би очувао суверенитет Арбанона од спољних пријетњи, од којих су најважније током већег дела његове владавине биле Венецијанска Република и касније Епирска деспотовина. Године 1208-09, први пут је разматрао прелазак на католицизам из источног православља како би добио подршку против својих млетачких ривала. Пошто је Венеција добила номинална права да контролише Албанон, прелазак на католивизам  поништио би млетачке претензије на територију коју контролише друга католичка држава, Кнежевина Апулија. То би га такође заштитило од експанзије поствизантијских држава наследница попут Епирске деспотовине. У својој сачуваној преписци са папом Иноћентијем Трећим, Прогонић као вођа арбанонских судова, који се потписао као његови следбеници, тражио је од папе да пошаље мисионаре да шире католивизам  у његовој земљи. Папа је одговорио да је Николаус, католички архиђакон из Драча, добио инструкције да изврши припреме за мисију. Међутим, убрзо након тога, Димитрије је прекинуо овај процес јер га више није сматрао важним. Он је победио Ђорђа Немањића, млетачког вазала са којим се граничио на северу од реке Мат до Пељешца и тако се осећао мање угроженим од Венеције.

Ђорђе Немањић је раније обећао војну подршку Венецији ако Прогонић нападне млетачку територију, у уговору потписаном 3. јула 1208.  Године 1208. такође је обезбедио брак са Комненом Немањић , која је  била ћерка Стефана Немањића, ривала Ђорђа Немањића и унука последњег византијског цара Алексија Трећег  Анђела. У том контексту, због везе његове супруге са византијском царском породицом, Димитрију је призната титула панхиперсеваста. Након смрти католичког надбискупа Драча, Млечани и Прогонићи – сваки на својој територији – заузели су црквену имовину. Због својих поступака против црквене имовине био је изопштен. Користио је титулу принцепс Арбанорум („принц Албамона“) у  односима са регионом и странцима  и као таквог су га признавали страни достојанственици. У преписци са Папом  Иноћентијем Трећим, територија на коју је тврдио да је принцепс Арбанорум била је област између Скадра, Призрена, Охрида и Драча. Област коју је кнежевина контролисала, простирала се од долине реке Шкумбин до долине реке Дрин на северу и од Јадранског мора до Црног Дрина на истоку.  У латинским документима архива у Котору, Дубровнику и Задру, Димитрије се помиње и као јуридек. У византијским записима, он је насловљен као Мегас архонт, а након консолидације своје власти као панхиперсеваст -жупан. У српским средњовековним повељама које су обрађивали Академици: Димитрије Богдановић и Милош Благојевић Димитрија се ословљавају као Жупан Српског Албнона а у три повеље Арбанона. Године 1209. у потрази за савезницима, потписао је и уговор са Дубровачком Републиком који је омогућио слободан пролаз дубровачким трговцима на територију Албанона. Следеће године закључен је споразум између Венецијанске Републике и Михаила Првог Комнена Дуке из Епирске деспотовине према којем ће Дука постати вазал Венеције, ако република призна његове претензије на долину ријеке Шкумбин, језгро области Арбанона. Године 1212. Венеција је такође дозволила да посед обалног војводства Драча пређе на Михаила и напустила директну контролу над централним Албаноном. Споразум је имао страшне последице по кнежевину, која је, изгледа, окружена непријатељским снагама, до краја живота Димитрија Прогонића сведена на област северно од Шкумбина и јужно од Дрима. Доказ за овај период пружа темељни натпис католичке цркве Гезик у Ндерфанди близу модерног Реча у Мирдити. Натпис је написан на латинском и настао је након Прогонићеве смрти.  Натпис показује да је Прогонић, који је поново примљен у Католичку цркву, обезбедио средства за изградњу цркве, коју је можда планирао да постане седиште Арбанонске бискупије или нове бискупије у центру његовог  преосталог  бојводстава. На то указује чињеница да је нова црква подигнута на месту старије цркве посвећене Светој Марији (Шен Мерис), али је Прогонић нову цркву посветио Светом  Птоломеју, светитељу заштитнику Албанона.

Задржао је полунезависност ове области на основу споразума којим је прихватио високу власт Зете, а владари Зете се заузврат нису мешали у унутрашње ствари региона. У натпису који такође служи као последња Прогонијева воља, црква је посвећена његовом народу а његов наследник је означен, Ђорђе Прогон – син Јована  Прогонића – као протосевастос.