Знаменити Срби у Албанији – Мара Кастриотић

Пише: Дејан Бешовић

Мара Кастриотић рођена године 1431. године била је  српска принцеза из 15. вијека из куће Кастриотић. Најпознатија је као старија сестра српског хероја Скендербега.
Називали су је још: Принцеза од Мата и Госпа од Зете.
Мара је била ћерка албанског феудалца Ђона Кастриотија и његове жене Војисаве Кастриотић. Не зна се много о њеном раном животу. Мара Кастриотић, чија је тачна година брака остала непозната, постала је супруга Стефана Црнојевића , који је био господар Зете. Мара и Стефан су имали три сина Ивана, Андрију званог храбри Маћанин и Божидара. Гробови Маре и њеног мужа налазе се у манастиру Ком на Скадарском језеру. Станиша Кастриотић рођен је 1402 .године. Био је српски племић, члан породице Кастриотић и старији брат Скендербега. Његов отац Јован је крајем 14. вијека постао османски вазал и као такав је плаћао харач и пружао војне услуге (као у бици код Анкаре 1402). Године 1409, један од браће, за кога су Анет Малић и Фрашерић вјеровали да је Станиша, послат је на отомански двор као талац, да би обезбиједио лојалност Јована Кастриотића као отоманског вазала према султану.
Јован је прихватио власт над Млетачком Републиком 1413. године, али је 1415. године поново био у османском вазалном власништву.  У периоду 1419–26. Јован је био савезник српског деспота Стефана Лазаревића, који је такође био османски вазал,  и обавијестио је Млетачку Републику током Другог скутарског (Скадарског) рата (1419–23) између Венеције и Србије да је био приморан да свог сина да за таоца деспоту Стефану. Према Фан Нолију, управо је Станишу послао његов отац, заједно са помоћним снагама, да помогне Србима против Млечана код Скадра.

Јован је издао повељу на старосрпском језику српском православном манастиру Хиландару на Светој Гори 1425–26. године, у којој је Хиландару поклонио два села Радостушу (у којој је била црква) и Требиште и поименично помињао своја четири сина. Повељом коју је Хиландар издао између 1426. и 1431. године, манастир је дао привремену дозволу и повељу за дар од стране Јована и његових синова, осим Станише, четири аделфата (право становања на манастирској територији и добијање субвенција из манастирских средстава) Арбанашске куле. Научници су приметили да се Станиша не помиње у овој другој повељи и сматрали су да је потурчен непосредно после 1426. године, а највероватно око 1428.  Та тврдња, међутим, није поткрепљена документима.  Такође се веровало да је „нестао“, међутим, утврђено је да се помиње као син преминулог Јована Кастриотића у једном венецијанском документу од 12. фебруара 1445.  Тај документ не доноси никакав закључак о могућем турчењу Станише.
Влада Млетачке републике је потврдила раније дужности Јована. Кастриотића оца Скендербега и Станише и обећала им млетачко држављанство и склониште ако буду протјерани из својих земаља.
У Архиву манастира Хиландара међу српским документима под бројевима 82 и 105 чувају се двије повеље од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао Српски великаш Иван Кастриотић манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Ивану Кастриотићу. Обе повеље су већ давно објављене тако да овога пута вероватно ништа ново неће бити саопштено. С друге стране ово je можда згодна прилика да се на оба документа подсетимо и укажемо поново на њихову занимљиву садржину.
Посматрајући спољне особине повеље под бр. 82, опажа се да je писана на пергаменту ширине 25,8 дужине 34,2 цм, на средњовековном српском језику, ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис. Сачуван je траг округлог воштаног печата чији je пречник могао бити до 5 цм. На полеђини je запис савремен или врло близак времену постанка повеље: + Книга Кастриотићева за села. Знатно изнад тога записа, руком вероватно друге половине XIX века латиницом N (вероватно: numero), испод тога 35, а још ниже 6934 года, највероватније руком Порфирија Успенског. Окренут за 180° налази се запис монаха Никандра, вероватно из четврте деценије XIX вијека: Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Kacтpiωта серпскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему две села во Скендеранiи и суща съ церковьίю Прес(ве)ты, Богородицы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Запис je подвучен валовитом цртом бојом. Између текста записа и црте оловком вјероватно XX века: Бр. 94. Уз повељу се чува и препис споменутог монаха Никандра. Он je себи дозволио да преписавши верно цио текст повеље дода и потпис по својој замисли: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат.

Повеља не почиње крстом, тј. символичном инвокацијом, него се на почетку налази нека врста комбинације између вербалне инвокације и интитулације: По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, с“ мојим синовима Станишом и Репошом, Константином и Ђурђем. Такорећи у једном даху одмах се на овакав почетак наставља нарација-експозиција: Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској. У продужетку експозиције следиједи всетовању са синовима, о читавом поступку и одлуци да се у оквиру могућности учини поклон светом манастиру. Затим долази диспозиција у којој су наведени поклони, а то су у овом случају села Радостуше са црквом посвећеном Пресветој Богородици, и село Требиште. Села су поклоњена са великим повластицама – имунитетима. Као што ће се из даљег излагања видјети очигледно je да су у то вријеме у првој половини XV вијека, традиције српске државе из времена царства још веома снажне, па се то огледа и у овој повељи. Као и у повељама српских средњовјековних владара, тако се и овдје имунитети могу подијелити село економске. У судске имунитете убрајају се изузимање испод власти краљевских, тј. државних чиновника. У овом случају: кефалије, власника и поседника економских као ослобађање од десетака и то: житног, винског и пчелињег, као и других дажбина као што су: траварина, торовнина и динари поклони.
Траварина je била надокнада за коришћење пашњака. Њена вредност одређивана је у зависности од врсте и количине стоке а вероватно и од величине пашњака. Не би требало искључити ни могућност одредбе ad hoc или чак и погодбе, јер разни документи пружају различите податке. На могуће значење термина торовнина указује податак по којем се ова дажбина плаћала када се јагњила овца на црковној земљи. Динар поклони, вероватно je означавао неку врсту милостиње. Једино су цркви остављена права у складу са законима тих села. Није нам, међутим саопштена и садржина тих права, тако да то за сада остаје непознато. На крају диспозиције записана je општа повластица да су села ослобођена свих работа малих и великих. На основу такве формулације можда не би било погрешно закључити да су и све дажбине набројане у овој повељи биле испуњаване у виду радне ренте.
Реченица: И сије моје записаније да пръбивајет’ тврьдо и непоколебимо.