Знаменити Срби у Албанији – Јован Четиревић – Грабован

Пише: Дејан Бешовић

Јован Четиревић – Грабован рођен је у српској породици у Берату 1720. године од оца фрескописца, иконописца и надасве сликара Бранка Четиревића и мајке православне Влахиње Софије Ћако ћерке Свештеника Андона Ћака који је био старешина цркве Светог Димитрија у Берату. Бранко Четировић пак био је син Српског Свештеника Ђорђа Четиревића старешине Цркве Свете Петке у древној Митрополији Пилотској коју је основао Патријарх Цариградски Калиник и дао је на управљање Првом Српском архиепископу Сави Немањићи.

Ова породица важила за једну од значајнијих српских фамилија у данашњој Албанији. Било их је од угледних свештеника до мајстора православног иконостасног и живописног сликарства. Између осталих Јован Четиревић је осликао је манастире Лепавину и Ораховицу, а са братом Ђорђем и многе цркве у Србији и Албанији, попут Успења Пресвете Богородице у Берату, Цркве Светог Николе у ​​Ванају код  Фира, цркву Светог Атанасија Великог у Каравасти (Мизеке).
Своју професионалну каријеру ипак, започео је на хабзбуршким територијама, попут Осијека (данас у Хрватској), и данашње Војводине, у служби православних Срба (карловачка митрополија). Иако је његов сликарски стил био са јужног Балкана, византијски, он се определио за западни умјетнички стил, како би задовољио шире укусе својих послодаваца. Његова дела налазе се у српским православним црквама раштрканим по Хрватској (Славонији), Мађарској и Војводини.

Из црквених књига знамо да је Јован Четиревић живио у Осијеку са мајком, братом, сестром и шесторо деце. Ту се Четиревић упознао са барокним сликарством које ће у потпуности трансформисати његово дело. Јован Четиревић одустао од израда икона и фресака у византијском стилу. У овом граду је остао до своје смрти, а већину својих икона потписао је као „становник осјечки “. Грабован се сматра једним од најбољих иконописаца тог периода. Моделовао је представе о касносредњовековном, тзв. „зоографском” сликарству које је донео из родног краја и упијао толико тражени нови, барокни стил. Развио је оригиналан стил, нешто традиционалнији у односу на друге српске иконописце тог периода. С друге стране, Грабован је био радозналог ума и усвојио је многе барокне карактеристике развијајући храбрији, независнији стил, са изузетним барокним моделовањем фигура које су сада много мање статичне, натуралистички портрети и одсуство златне позадине. Грабован се у неким својим делима (иконостас у Будиму) својом свјетлосном палетом приближава чак рококо стилу.
Јован Четиревић је осликао више иконостаса, сви у српским црквама и манастирима. Ово је листа неких његових дела:
Моловинска црква у Срему (1772)
Ораховачка црква у Славонији (1775)
манастир Лепавина у Хрватској (1775)
Црква Секешфехервар у Мађарској (заједно са Григоријем Поповићем, 1776)
Слатинска црква (1785)
Павловачка црква у Хрватској
Његов последњи рад датира из 1780. године Четиревић је радио и као класични сликар, дрворезбар, а једно време имао је школу за обучавање иконописаца и фрескописаца коју су завршили и угледни иконописци: Павле и Викентије Поповић, Јован Мудрекић, Стефан Милић, Атанас Џуверов, Леонтије Павловић и Мића Мужреков.