„Мало времена између“ – Амерички сан
(Ауторски рад из романа „Мало времена између“, аутора Властимира Безаревића у издању „Прометеј“ Нови Сад)
Неке информације човек прими, како наш добродушни народ каже, “ Здраво за готово“ и то постане чак широко распрострањено становиште“. Историја памти многе наметнуте визије и подвале које је човечанство много коштале. Ако посматрамо само модерно доба, видећемо да је због напредне и посебне „аријевске крви“ човечанство тешко искрвавило, а одмах потом се појавио сан о лепом животу, о прогресу, о „Америчком сну“. Да мало анализирамо тај сан. Можда је као и сви снови, имагинаран, лажан, односно кад отворите очи он се распрши и нестане.
Шта би човек могао да каже о Америци што за њу није речено? Да су народ који има заиста највећу силу и моћ и да је намеће свету, давно је речено. Многи светски социолози, историчари, аналитичари и други су ову земљу прогласили за фактор који свуда по свету ремети нормалан живот, а други у њој и даље виде обећану земљу. Она мења владе и системе, узима природне ресурсе и друго, представљајући све то као тобоже, неку потребу за људским и другим слободама и неком њиховом правдом. Можда је то тешка неправда. Дивим се храбрости али и поштењу бившег француског председника Франсое Митерана који је без увијања рекао у слободном преводу: „Американци су неумољиви, они су прождрљиви, желе неподељену власт над светом. Они стално воде рат, непознати рат, трајни рат, рат без очигледних смрти, а ипак рат до смрти“.
Ако би човек, у најкраћем, прелетео преко кратке а бурне историје ове земље, као и други, прво би се ухватио за настанак тог света кога су населили, на самом почетку, белци пуштени из енглеских и других затвора. Осиона, ратоборна, пљачкашка крв је у генима тог народа и касније се потпуно уклапала у начин функционисања и битисања те државе. Требало би мало застати и погледати шта је све записано о њеном настанку. Био је то свет поцепан од колонијалних сила Британије, Француске, Шпаније, Мексика и Руске царевине. Био је у хаосу, без јасних граница и посебних међудржавних уговора. Владало је безакоње и изрека „дивљи запад“ није нимало случајна. У том рату свако против сваког, разуздане масе, потпуно неуређен субјективитет који је претио сопственом уништењу, се неким чудом окреће и усмерава у стварање нове државе. Унутрашња општа грађанска туча се завршила Декларацијом о независности. Тај документ Американци износе на ниво јеванђеља, а суштински је био један документ о нечему што ни сами предлагачи нису тада разумели.
Декларација није настала после борбе за независност и слободу него због чаја и трговинског рата колонијалног дела Британског краљевства. Било је ту још неких чарки око права учешћа Американаца у парламенту Британије, па је тако настало правило: „Нема опорезивања без представљања“. Велики британски књижевник, Самјуел Џонсон, је изјавио пре више од 250 година: „Они су раса осуђеника и требало би да буду захвални за све што им дозволимо, осим вешања .” Тада се одиграо и први рат који је финансиран од великог магната и трговца чајем. Џон Хенкок је са својом породицом стекао огромно богатство тргујући тада веома популарним чајем у Америци. Та њихова слобода и то њихово „свето писмо“ усвојено је уз смешно мали број грађана који су ту живели. Нису га доносили црнци, јер се они нису ни рачунали у људе, нити Индијанци јер они нису били беле пути. Жене нису имале право гласа, сиротиња и остали народ је био неписмен, па је тај велики важан документ био потпуно непознат народу који је тамо живео. Дуго времена и касније је у Сједињеним Америчким Државама владао је хаос. Владала је логика да победнику припада све, а у велику светску силу промовисали су се тек на крају Другог светског рата. Открићем атомске бомбе и њеном употребом, та земља је постала огромна претња светском миру. Сматра се да су само три њена председника, Бил Клинтон, Џорџ Буш и Барак Обама направили инвазију на девет земаља и били кривци за смрт једанаест милиона људи. Земља у којој је Американац уништио скоро цео народ једног континента, у којој је робовласништво као систем владало скоро сто година дуже него у Европи, данас другима продаје демократију, људска права и оптужује за геноцид .
Ако се покушам дистанцирати од било које страначког или грађанског одређења, став у страну све навијачке страсти, покушам гледати као обичан, али забринут грађанин за сопствену безбедност и опстанак својих најмилијих, рекао бих: „Америка је највеће зло“. Немам више дилема, себе су довели у земљу недефинисане власти, у земљу похлепе, беса, огромне бахатости и систем који се не може контролисати. Зато мислим да свету прети огромна опасност, а како звати ту опасност ако не „Зло“.
ВЛАСТИМИР БЕЗАРЕВИЋ
