Пет сеоба Срба из Албаније – седми део
Пише: Дејан Бешовић
Врачани у Метохији су особито били везани за своје насељеничке оазе, али они су одржавали међусобне контакте као некадашње комшије и саплеменици. Притичу један другом у помоћ у тешким тренуцима. Скоро сви су на окупу на сахранама својих саплеменика. Посећују се и истичу гостољубљем.
Контактирају и сарађују са насељеницима који су дошли из разних крајева Југославије. Са мештанима Арбанасима одржавају коректне односе, између њих се успостављају кумства и побратимства, али је с времена на време долазило до међусобних породичних сукоба, због личних неспоразума, који нису добијали шире, пре свега националне, размере.
Породице које су стекле новац у Враки продајом имања, кућа и стоке и за њега делимично или у целини купиле радну земљу у месту насељења, које су добиле од аграра поред некултивисане и радну земљу, као и породице са бројнијом радном снагом стичу у самом почетку солидну основу у производњи ратарских култура, као и за завидан сточни фонд. Из сачуване евиденције катастарског пописа живог и мртвог инвентара насељеничких домаћинстава из 1936. и 1939. године препознају се таква, истина ретка, врачанска домаћинства, која су имала и до 50 оваца, више грла говеди за мужу и запрегу, свиња, ређе коза и коња.
Од мртвог инвентара забележена су запрежна кола (гвоздена и дрвена), плуг и други ситнији пољопривредни алат, а у једном домаћинству забележена је и сејалица.Сва врачанска домаћинства која су стекла необрадиву земљу под шикарама, пашњацима и утринама, а таквих је било највише, морала су снагом својих мишица крчити шуму, копати пашњаке и утрине. Таква домаћинства, а нарочито она са недовољном активном радном снагом, споро су напредовала, па су дуже остајала у беди и немаштини. И побољшање бонитета искрченог земљишта код тих домаћинстава врло споро је спровођено због недостатка стајског ђубрива с обзиром да су у таквим условима живота били принуђени да продају волове које су добили од аграрних власти, а држали су само по две-три овце и евентуално свињу.
Ипак, на свим имањима Врачана настају, пре или касније, на некадашњим шикарама, испашама и утринама њиве са кукурузним, пшеничним, ражаним и овсеним културама. Као солидни баштовани Врачани гаје парадајз, паприке, кромпир, лук и бостан. Млади засади воћњака давали су прве плодове шљива, јабука, крушака и дуња. До априлског рата 1941. г.успели су својим мукотрпним радом да формирају своја газдинства и стекну минималне услове за уходан скроман живот.
У Подримљу, селима Белој Цркви, Зрзу и Дреновцу, радиле су основне школе у време досељавања Врачана у којим Врачани уписују децу. У селу Сарошу и Ратковцу отварају основне школе искључиво за врачанске насељенике учитељи родом из Враке Благоје Марковић и Радивоје Рогановић, који су се школовали у Битољу и Скопљу (1925-1933. године).
У априлском рату 1941. Врачани, војни обвезници, су на фронту. У одбрани земље погинула су три Врачанина, а око 30 их је пало у заробљеништво.Један је погинуо од немачког бомбардовања Битоља.
Италија користи Арбанију као одскочну даску за освајање југословенске територије, нарочито према Метохији. Она окупља косовско-метохијску емиграцију у Арбанији. Уочи рата организује у Арбанији оружане дружине од качака, арбанашких одметника, који су из Југославије пребегли у Арбанију, наоружава их и даје плату и требовање. Ове качачке дружине, изврсно наоружане, упадају у априлском рату у Метохију. Са њима упадају и велико-албански националисти, агитатори за стварање тзв. Велике Арбаније на рачун југословенске територије. Прикључују им се домаћи арбанашки националисти под вођством југословенског сенатора Сефедин-бега Махмудбеговића, посланика из Ораховца Мустафе Дурутовића и Гани-бега (брат Цано-бега) Црноглавића из Ђаковице.
Сви се они ангажују да се у проширеној држави обезбеди “чиста” арбанашка етничка средина, па у том духу спроводе акцију протеривања насељеника из Метохије. У прогону насељеника укључују се, поред качачких дружина, национализмом доктринирани Арбанаси из Метохије, као и они који су кроз ову акцију сагледавали личне интересе да путем пљачке стекну имовинску корист. Наоружавају се из складишта југословенске војске, која се налазила у расулу.
Напад на врачанске насеобине у Подримљу почео је 17. априла 1941. године. Врачани су били без икакве заштите, јеп су лица способна за борбу била на фронту, а жандармерија се налазила у расулу. Паљене су им куће и пљачкана имовина. Пред ватреном завесом повлаче се ка Ђаковици у којој се задржава мањи број избеглица. Маса врачанских избеглица продужава за Пећ. У општој хајци за прогоњеним и у њиховој самоодбрани погинула су два Врачанина.
У том општем метежу истакли су се неки Арбанаси, надахнути хуманим осећањима, који склањају врачанске породице у своје домове и обезбеђују им пратњу од Подримља до Пећи. Талас прогона прекоси се из Подримља на Врачане у Дреновцу и Злопеку, а нешто касније у Витомирици и Бањици у којој су убијена два лица.Само су се две врачанске породице из Белог Поља код Пећи одржале на својим имањима, јер су ту окупационе власти успоставиле привидни ред и мир. Сви остали Врачани су прогнани, куће су им попаљене, а имовина углавном опљачкана.
Италијанске окупационе власти су у јуну 1941. године одобриле Врачанима да се поврате у Подримље, ради преузимања стоке која је остала на чување код њихових комшија Арбанаса. Ту меру кратког даха користе неки Врачани, враћају се и преузимају неотуђену и нескривену стоку. У повратку за Пећ убијена су два Врачанина.Повраћену стоку Врачани продају на пећкој пијаци по знатно нижим ценама од њихове вредности, али им добијени новац омогућава да за краће време обезбеде храну за издржавање породица.
Из Пећи и Ђаковице Врачани се селе за Србију и Црну Гору, али се тај процес зауставља избијањем устанка у јулу 1941, а наставља се повратком у Враку и њену околину. Ипак, огромна већина Врачана задржава се под окупацијом у Пећи, мање и Ђаковици.
