Професор Јован Милановић
ЈОВАН МИЛАНОВИЋ
Јован Милановић је рођен 1954. године у Великој Жупи, општина Пријепоље. У Београду је завршио Филолошки факултет, где је живео и радио као професор српског језика и књижевности све до пензионисања, 2019. године. Потом се вратио у завичај, у родне Думљане, да, како каже, на миру крцка пензионерске дане.
Поезију је почео да пише још у основној школи, тако да је већ у 6. разреду објавио прву песмицу у „Дечјим новинама“. Наставио је да пише и у средњој школи. С групом младих песника средњошколаца – Јованом Љуштановићем, Кенаном Софтићем, Алексом Зејаком, Мирославом Живковић и Шефком Бајрић –био је оснивач првог књижевног клуба песника Пријепоља, 1972. године, што је пропраћено заједничком збирком песама „Жубори са Лима“. Тих 70-их година често су одржавали поетске вечери у Пријепољу, учествовали на разним конкурсима поезије, дружили се с песницима Прибоја, Нове Вароши, Пљеваља… Одласком на студије већине поменутих младих песника, престао је са радом и њихов Књижевни клуб. Уједно, престало је и њихово бављење поезијом.
Временом, Јован Милановић се све више окретао прози, пишући приповетке и књижевну критику – рецензије и приказе књига, што и данас успешно ради као сарадник и члан редакције часописа „Савиндан“. Затим, као љубитељ етимологије, ономастике, антропонимије и топонимије, написао је две повеће књиге – „Антропонимија пријепољског краја“ и „Топонимија пријепољског краја“ (обе у рукопису), потом, као страствени нумизматичар, написао је мноштво нумизматичких текстова (и данас је сарадник многих нумизматичких група и часописа), па, као љубитељ праве народне музике, написао је књигу „Понарођене песме“ и збирку народних песама о Јовану (преко 500 песама), као и недовршени роман „Учињено је учињено“.
Наставио је да повремено пише и поезију, али личну, интимну поезију, чисто за себе, као дестилацију срца и душе, као давање одушка узаврелим младалачким емоцијама. Многе од тих песама имају дневнички карактер, тј. доимају се као дневнички записи у лирском облику и углавном су, по жанру и облику, краће поеме.
У Београду се дружио с многим песницима, а омиљени песници су му били: Мирослав Мика Антић, Брана Петровић, Витомир Вито Николић, затим Тома Здравковић и Кемал Монтено, који нису били само добри певачи него и добри песници. Попут њихових песама, и песме Јована Милановића одишу чистом емоцијом, сасвим спонтаном, недорађиваном и књишки небрушеном. Другим речима, Милановић није писао песме за читаоце и књижевне критичаре, па их стога није смислено прилагођавао ничијим укусима, већ само свом задовољству. Песме су му биле разбацане по разним старим белешкама и роковницима у којима је записивао свашта. Пошто им није придавао неки посебан значај, многе су се, нажалост, загубиле, тако да их је остало сачувано тек стотинак. Одласком у пензију, пронашао их је у хрпама старих књига и забележака и почео им посвећивати нешто више пажње. Та пажња није била толико усмерена на њихов песнички квалитет, колико на чињеницу да оне, заправо, представљају сведочанство о његовом протеклом животу, о његовој мисаоној и емоционалној преокупацији.
У тумачењима поезије одскора се појавио израз „поезија суштине“. Тај израз је још увек неконвенционалан, тј. још увек у књижевнотеоријској пракси није прихваћен као стручни израз, а односи се на поезију која је заснована на трагању за суштином свега што је око нас и што је у нама. За такву поезију се често каже да се не пише оловком већ срцем и душом. Њена главна одлика је у томе што не посеже за имагинативним и неемпиријским темама, већ је тематски заснована на нечему искуственом, конкретном и проживљеном, тако да има печат личне интиме и личних искустава. Другим речима, песници кроз „поезију суштине“ даје своју личну спознају света, а таква је, углавном, и поезија Јована Милановића. У већини његових песама он је лирски субјект који непосредно и искрено износи своју интиму, своја проживљена психо-емотивна стања и расположења. Чини то јасним и течним стиховима, без претеране стилизације и метафоричности, рекло би се намерно поједностављујући свој песнички израз, тако да су његове песме одвећ пријемчиве и схватљиве широј читалачкој публици. У њима читаоци често проналазе себе, нека своја искуства, па се стога идентификују и поиствећују с песником и његовим стиховима.
Уз то, песме Јована Милановића су и веома забавне, јер се Јован, као добар познавалац језика, често игра речима и у песме уноси мноштво песничких иновитета и бравура, као што су: лирска наративност, лирски дијалози, набрајање сродних појмова чиме постиже асонантност и алитеративност, затим аутоапострофирање (уношење свог имена у песму), цитатност (цитирање других песника и уопште цитирање туђих речи), аутоцитатност (цитирање самог себе), интертекстуалност (текст у тексту, као и помињање разних личних имена, топонима, познатих објеката и познатих догађаја… ), реминисцентност (ослањање на сећања)… И, да поновимо, скоро све његове песме су у духу субјективног лиризма, засноване на исповедању личних емоција и личне интиме, у елегичним и меланхоличним тоновима, пуне резигнације, боемског заноса и томе слично.
Како сам Милановић каже, пребирајући по својим песмама из старих забележака, осетио је да су му поједине песме толико пробудиле прошлост и разнежиле га, да их је почео објављивати на свом facebook профилу. Није ни слутио да ће се и те како допасти његовим пријатељима и уопште читаоцима, тако да га сад многи „форсирају“ да их прикупи и објави у књизи, о чему је и сам почео размишљати.
Војан Малиновић
