Знаменити Срби у Албанији – Владика Серафим Јовановић, чувар православља у Албанији!
Пише :Дејан Бешовић
Епископ Серафим (Сава) Јовановић, рођен је у Призрену 29. 11. 1873. Школовао се у Богословији Св. Кирила и Методија. Био је свештеник, војни свештеник и суплент. Рукоположен је за јеромонаха јуна 1902. у Цркви Светог Александра Невског у Скадру. Од 1908. до 1912. студирао је на Московској духовној академији и дипломирао са научним степеном кандидата богословља. Замонашио се 1909. у Српском подворју у Москви. По повратку, постављен је за наставника Богословско-учитељске школе у Призрену. Био је војни свештеник у Штипском гарнизону и Штабу Вардарске дивизије.
Док је служио као војни свештеник у Солуну, одликован је златном медаљом за ревносну службу. Јануара 1914. унапријеђен је у чин синђела, а марта 1919. у чин протосинђела. Од 1919. до децембра 1920. био је професор у штипској гимназији. Године 1920. као ментор у штипској гимназији одликован је орденом Светог Саве V степена. За епископа злетовско-струмичког рукоположен је 23. децембра 1920. За ревносну службу одликован је 1921. године орденом Светог Саве III степена. Провео је годину дана као делегат СПЦ у Прикарпатској Русији гдје је радио на враћању унијата у вјеру Православну. За епископа рашко-призренског изабран је 29. октобра 1928. године.
Да је српски владика Серафим сахрањен на албанском гробљу у Тирани, аутору овог текста рекао је у Манастиру Дајбабе готово прије четири деценије дугогодишњи професор призренске богословије протојереј -ставрофор Василије Ивошевић у народу познат као добри Прото Васо, ученик Светог Старца Симеона Дајбапског (Поповића) ,један од најбољих пријатеља столпа Цркве Светосавске Св.Јустина Поповића. Касније смо дуго трагали по радничком гробљу у Тирани са блаженог помена Митрополитом црногорским и скадарским Амфилохијем Радовићем и пронашли тамошњег свештеника Иринеја који нас је одвео до гробља на коме се налази владичин гроб. На градском гробљу Туфина у Тирани гдје на парцели 13 почивају посмртни остаци епископа рашко-призренског Серафима Јовановића, затекли смо једну догорелу свијећу, мермерну књигу и споменик на коме је исклесано: „Овдје почивају кости Серафима призренског који је умро 13. јануара 1945.“ Његов чин „влафика “ избрисан је са споменика. У истом реду, један гроб даље, сахрањењен је и архиепископ тирански Кристофор Кисит 1883–1958, савременик владике Серафима. После помена који је одслужио Митрополит Амфилохије, Свештеник Иринеј нам је кратко, са тугом у очима , као да жели да сакрије неку срамоту и озлојеђеност, рекао: „Однесите његове свете мошти одавде” целивајући руку цетињско -скадарском Митрополиту и горостасу .Митрополит је инсистирао да се што дуже задржимо на гробу а у међувремену придружио нам се Свако Драгов Брајовић ,некада високи функционер МУП-а Албаније . Митрополит га је питао: Савко палиш ли Ти овде свеће? Палим и палићу док сам жив Владико. Митрополит се окрете па ће рећи: Што од Тебе остало миром Божанским цвјетало.
Савко нам је и испричао следеће: У време Енвера Хоџе, зарад изградње модерног насеља надомак Тиране, крајем педесетих година прошлог века, гробље где је владика првобитно био сахрањен, „Вари и Бамит“, пресељено је на друга нова гробља, Туфину и Шаре. Тако су раздвојили српске војнике и владику Серафима“.
У библиотеци Српске патријаршије пронашли смо мањи рад љетописног облика о животу и служби епископа рашко-призренског Серафима Јовановића,који је забиљежио епископ рашко -призренски Павле ,потоњег Патријарх српски.
Из тих година остало је много тога нерачишћеног у вези са епископом рашко-призренским Серафимом и Православном црквом Албаније у контексту италијанске политике на Балкану, тачније , на територији Епархије рашко-призренске. Италијански планови и њихов протекторат ‘велика Албанија’ жељели су да у њима посебно мјесто има тзв .Албанска православна црква, која је искористила ратне неприлике, па је проширила своју јурисдикцију над парохијама на Косову и Метохији. Пропаст Италије септембра 1943. године осујетио је тежење Албанске православне цркве за даљим ширењем на области под јурисдикцијом СПЦ.
Последње две године живота епископа Серафима прекривене велом тајни.
О животу и раду владике Серафима, кога је капитулација Краљевине Југославије затекла на трону Рашко-призренске епархије, готово да нема трагова после децембра 1942. године, током које је, судећи по документима сачуваним у Архивући Албаније, два пута долазио у Тирану. Разлог његовог доласка био је да умоли италијанске власти да ослободе интерниране Србе и свештенство из Фира и Пуке, али и да тадашњег архиепископа Албаније Кристофера Кисија упозна са страдањем свештенства, монаштва, Срба .
Албанска страна наводно не зна поуздано узрок смрти нити поље дјеловања владике Серафима Јовановића после повлачења Италије 1943. године и слома идеје о територијалном и институционалном уједињењу. Ни у Православној Цркви Албаније нису могли да нам дају више информација о животу и боравку владике Серафима у Тирани, с обзиром на гоглоту коју су цркве и вјерске заједнице у Албанији доживјеле у вријеме комунистичког режима Енвера Хоџе од 1967. године, када су сви верски објекти затворени а исповиједање вјере забрањено.
Шта се дешавало с владиком после пада Италије 1943. године? Да ли је владика Серафим на силу задржан у Албанији, или је из неких разлога морао, или је својом вољом остао у Тирани? Да ли је био у кућном притвору и гдје? Од чега је преминуо? Само су нека од питања која се сама по себи намећу , чије одговоре очекујемо . Једно питање се намеће из извештаја о његовој сахрани у Гласнику СПЦ. „Зашто владика рашко-призренски Серафим, ако је у Тирани био добровољно, није имао своју одежду за сахрану, зашто му је нису донијели свештеници из Призрена који су дошли да га испрате на вечни починак, већ је сахрањен у позајмљеној одежди?“
На та и остала питања инсистирамо и инсистираћемо јер без њих нема нормализације односа са Албанијом.
