Срби у Албанији – Други Скадарски рат 1422
Други скадарски рат је вођен око Скадра и градова у Зетском приморју, прво између Балше III Балшића (1403—1421) и Млетачке републике, а после његове смрти 18.04.1421. године, рат је наставио његов ујак и насљедник Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402 -деспот 1402—1427). Рат је отпочео 1419. године.
Повод за рат било је настојање Балше III да поврати градове које је његов отац Ђурађ II (1385—1403), предао Млечанима 1396. године за накнаду од 1.000 дуката годишње и обаћање да ће му пружити војну помоћ, у случају Отоманског напада. Због ових поседа су Млечани и Балша већ водили рат -Први скадарски рат, између 1405. и 1412. године, који је окончан без јасног победника. Током прве фазе рата, Балша је успео да овлада Дривастом, али је изгубио Будву, да би после његове смрти Млечани повратили Дриваст и преузели Улцињ и Бар.
Његов насљедник Стефан је пробао прво да преговорима постигне мир, а након њихове пропасти је заузео Дриваст и Бар. Рат је настављен српским опсадама Скадра (1422. и 1423) које су зараћене стране вратиле за преговарачки сто, што је довело до потписивања Скадарског мира којим су окончане борбе. Претходни сукоб око Скадра и околних градова, окончан је без победника, крајем 1412. године. Млечани су се налазили у рату са Османлијама, а угарски краљ Жигмунд (1387—1437) је 1418. године обновио непријатељства према њима. Ову ситуацију је покушао да искористи Балша и поврати спорне градове. Почетком 1419. године, он је наредио да се похапсе сви млетачки трговци у његовој држави и у марту је упао у област око Скадра и Дриваста. Он је до краја маја заузео сам град Дриваст, док му је тврђава пружала отпор још неколико месеци, до краја августа. После тога је отпочео са градњом утврђења код светог Николе на ушћу Бојане и код светог Срђа, да би њима могао да контролише пловидбу бродова реком Бојаном, а сматрало се да ће његов следећи циљ бити Љеш. Млетачка реакција је уследила веома брзо. Већ у априлу је понуђена награда за хватање Балше III, која ће до краја рата нарасти до цифре од 8.000 дуката. Поред тога, њиховом капетану је наређено да допреми помоћ њиховим градовима, отпочне са нападима на Балшину територију, као и да покуша да нађе људе који су спремни да се боре против њега. Они су такође, локалним османским господарима понудили 5.000 дуката и такозвани Скадарски порез за победу у рату са Балшом и предаје његових поседа њима.
Глобалне прилике су измениле у млетачку корист почетком новембра, када су потписали мир са султаном Мехмедом I (1413—1421), а једна од његових одредби је обавезивала Османлије да бране млетачке поседе на тлу данашње Албаније. Њима су пришли и Которани, који су у јулу 1419. године понудили да признају млетачки суверенитет и помогну им у борбама против Балше. Договор је склопљен у мају 1420. године, а млетачки капетан Јадранског мора Пјетро Лоредан је у јулу исте године свечано примио кључева града. Он је након тога послао појачања у Скадар и заузео Будву. Сами Которани су такође отпочели са нападима, тако да су током јесени и поред великог отпора локалног становништва, заузели Светомихољску превлаку и Луштицу.
Крајем 1420. и почетком 1421. године, Балша и Ђурашевићи су упали и опустошили околину Котора, што је довело и до побуне локалног становништва у Грбљу, против которске управе.
Почетком 1421. године долази до обнове мировних преговора, али су они завршени неуспехом. Млечани су током пролећа покушали да преко Сандаља Хранића поврате изгубљене поседе и нудили су му приходе које је раније добијао од Котора, уколико буде успио да утиче на Балшу да их врати, али ни та иницијатива није успела. Балшини посланици су у априлу поново били у Венецији, у покушају да постигну договор о условима мира. Ови преговори су такође завршени неуспехом, јер су Млетачке власти одбијале да врате Будву и Луштицу.
Поред тога, на њихов чврст став утицале су вести о томе да је Балша Трећи тешко болестан и надали су се да ће са његовим наследником лакше доћи до повољнијег мира. Пошто Балша није имао мушке деце, питање је било и ко ће га наследити, а Млечани су сматрали да би то могао да буде његов последњи живи мушки сродник, његов брат од стрица Стефан де Маромонте, који је био познат као несталан човек и авантуриста.
Сам Балша тешко болестан отишао код свог ујака и српског деспота Стефана Лазаревића, предао му Зету на управу и 28.04. 1420. године је преминуо на његовом двору. Балшину смрт искористили су Млечани да поново овладају Дривастом, а потом и Улцињем и Баром, чиме су под своју контролу ставили целокупно Зетско приморје, јер су у борбама са Балшом заузели Будву, а Котор се сам ставио под њихову власт године 1420. Против њих, своје право на Балшине посједе је истакао и војвода Сандаљ Хранић, а своју област су почели да шире и Ђурашевићи из Зетског залеђа. Међутим, Стефановим укључивањем у дешавања у Зети, Ђурашевићи су га признали за врховног господара и постали његове војводе Ђурађа и Љеша, док му је Сандаљ Хранић препустио борбу са Млечанима.
Деспот Стефан Лазаревић није одмах започео борбу у Зети, вероватно и због смрти султана Мехмеда I 26.05. тачније доласка на власт његовог сина Мурата II (1421—1451), коју су Византинци покушали да спрече. Он је прво покушао да преговорима постигне мир у Зети, али је паралелно обављао и војне припреме. Пошто Млечани нису пристали да му врате Балшине посједе, он је у августу заузео Дриваст и дошао под Бар, док су Ђурашевићи заузели Светомихољскољску превлаку. Током самог рата, Котор је самоиницијативно пришао Млечанима, тако да се и он може подвести под њихове добитке из Другог скадарског рата. Са друге стране, деспот Стефан је успио да поврати Бар, Будву и Луштицу, које је Балша држао на почетку рата.
Млечани су пристали да Стефану признају освајања и Скадарски данак од 1.000 дуката годишње, док је Витко пристао на то да им се призна право на Скадар. Проблем је настао око контроле непосредне околине градова које су држали Млечани, јер су обје стране то тражиле за себе.
Штој, Врака, Каменица и Хан Хотски остали су у саставу државе Балшића и њихових сукцесора Бранковића – уговором од 28. јуна 1427. године између Ђурђа Бранковића и Стелиса Мазрекија изасланика млечана.