Срби у Албанији, пет сеоба Срба – девети део
Пише: Дејан Бешовић
До сада о завршној петој сеоби Срба из Албаније готово и да није писано .Ако и јесте то су били штури формални извештаји о богослужењима ,појединих црквених гласила претежно из Црне Горе и огромни труд Митрополита Амфилохија да одржи древно српско војводство .Године 1990 . на Цетињу одржан је симпосион о Србима у Албанији са нагласком на проблем Врака. Ратови који ће уследити деведесетих и несрећни догађаји бациће у запећак последњу колинију Срба у Албанији која је одолевала сеобама и општој пропасти нашег народа.
Веома је добро познато да се југословенска држава бездушно односила према Србима уопште са нагласком на Албанију док је истовремено испољавала највећу бригу и емпатију за емигранте и опасне госте из те земље. Научни радници и установе такође су потцењивали овај део свог народа.
Истраживачи становништва Србије и Црне Горе нису у својим радовима дали места свом становништву Враке, осим помена као збирног и споредног. Њихова судбина кретала се обрнутим редом историјских процеса, јер су у турској држави живели мирније и слободније него у новим државама и режимима. Врачани су стално били ангажовани као помоћни персонал у Српском, црногорском и касније југословенском конзулату, што довољно говори само за себе о каквој повезаности је реч и какав су имали карактер.
На свечано крунисање Краља Николе 1910. године по позиву је присуствовало осам бираних Врачана. Појединачно или групно Врачани су и у другим приликама одлазили на Цетиње, ради задовољавања разних захтева и потреба од црногорске власти. Велики број Срба из Враке школовао се у Србији а Академик проф. др. Никола Вулић један је од оснивача Београдског универзитета.
За време ратних дејстава Црногорске војске 1912-1913. године при опсади Скадра Врачани су, мушкарци и жене, преносили ратни материјал и храну и неговали рањенике, мада нису мобилисани под оружјем из одређених политичких разлога. Масовно расељавање под притиском режима, управо прогон преко 2200 породица наступио је у прољеће 1934. године. Последњи прогон 1991/92. имао је одлике геноцида.
Прогнани су стизали у Подгорицу а одатле су сви привремено распоређивани на подручју Косова и Метохије октобра 1991. године. Даља судбина у том новом станишту задесила их је новим расељавањем 1991. године. Свему је претходио Устав из 1967. године као уставни амандмани Скупштине Албаније 1975 .и 1977 .године која донела одлуку са четри спорна члана члана којим се забрањује употреба неподобних имена и презимена, што доводи до промена имена и презимена Врачана и готово свих топонима Срба у Албанији. Утврђени су и други видови насиља у облику забране српског језика, школа, вероисповести, обичаја, веза са матицом итд. Од настанка Призренске лиге до данас протекло је више од 110 година а непрекидно траје организовано остваривање њених циљева. То се нарочито изразило у организованом фалсификовању чињеница и података о земљи и становништву на подручју Албаније и околних територија према којима она испољава освајачке намјере.
Аутор ових редака био је присутан када је преко 5500 прогнаних Врачана напустило своја огњишта и кренуло у боље сутра у Југославију. Не желећи да причу оптерећујемо патетиком или историјском интеролацијом а још мање да будемо субјективни желели смо ближе да се упознамо са тим “дивљим фамозним Вракаћонима“ како су погрдно назавани у Брозовој творевини – другој Југославији. Сви врачани пребачени су полураспаднутим аутобусима у више кампова а један добар део завршио је у Зикс-у тадашњи КПД „Веље Брдо “. Деца, жене, старци православни Срби били су третирани као стока у Титограду, Даниловграду, Глави Зете као и у затвору, који је послужио као прихватилиште. Дуго смо истраживали ко је покренуо потоњу Врачку сеобу за чије интересе и ко је био кртица у Српским редовима нашег првог војводства? Дошли смо до имена и презимена, но овог пута, зарад Српске слоге нећемо износити сакупљене чињенице.
Године 1989. четврт Борич је одвојена од села Борич. Током ратова у Југославији 1995. године пријављено је UNCHR -u да је било инцидената насиља над српском мањином на местима као што су Мали Борич и Велики Борич, и такође да је албанска влада покушала присилно да им одузме земљу. Српска мањина у Скадарском округу и области Велика Малесија тврди да их власти третирају непрописно. Албанска полиција ухапсила је бројне људе из села, након суђења Бећиру Лешевићу оптуженом за шпијунирање за југословенску тајну службу.
