Срби у Албанији, пет сеоба Срба – други део
Пише: Дејан Бешовић
С обзиром на амбивалентност албанско-српских односа до 1912. године и јавно прокламоване циљеве других балканских држава, Албанци су се током Првог балканског рата углавном борили на страни Османског царства, плашећи се (не без разлога) да промене балканских граница неће уважавати њихове тежње, дефинисане у оквиру албанског националног покрета и стварања Етничке Албаније .
Медији у Србији врло често (Политика и Илустрована политика ) упозоравају и приказајују албанску борбу кроз призму две доминантне слике: албанске трупе приказани су или као оличење кукавичлука или као чиста негација концепта војне части; у сукобу са српским јединицама, албански војници углавном беже у страху и збуњености, чак и када су војно и бројчано надмоћнији; или пак, на уздржан и лицемеран начин треба преварити српске јединице дизањем беле заставе, а затим их из заседе, из породичних јединица кућа насилно напасти („Арнаутска зверства и насиља“, Илустрована ратна хроника, 30). Чемберлен 1912, И, 20, 6-8).
У квантитативном смислу, много је мање текстова о Албанцима као кукавичким војницима, па псеудо сведочења или разни документарни преовлађују анегдоте са фронта о издајничким акцијама албанских бораца нпр. на страницама Политике где се ови поступци увек стављају у оквире приче о инхерентној природи албанског менталитета.
Судећи прем доступним изворима, Албанци нису поштовали ни обичне законе и етичке принципи (попут познате бесе=реч ) за нису били битни, већ долазе до изражаја „урођена и природна” склоност издаји која улива неповерење у војнике.
Тако је на насловној страни Политике (Хенрих Рид у тексту „Кроз Качачићи Кланац“, 21.10.1912. 3148, 1) истиче „уходану“ праксу да се Албанци први предају, истичући белу заставу, али не предају оружје већ га сакрију у своје куће како би, када српске јединице уђу место, изненада пуцали на њих. Стога, аутор чланка примећује: „искуство нас је научило да будемо опрезни“ .
Опште је веровање било да Арнаутин никада није покорен“ док „бес полудивљих Арнаута не значи апсолутно ништа.
Арнаутин је све подредио искључиво злочину, покренут подлошћу и преваром“ констатује познати београдски штампар и издавач Геца Кон у Политици 06.01.1913. 3208,2.
Коново објашњење оваквих поступака албанских бораца заснива се на идеји да није реч о отпору изазваном специфичним историјским околностима живота. албанске заједнице, која се тада 1912-1913. оправдано плашила дејства балканских војски (српске и грчке), него од дубоко укорењеног симптома „арнаутске природе” који је у неким текстовима хомогенизована до тачке негације. Било каква политика да би новостворену албанску државу ојачала морала је прибећи лукавом методу да иселе сви виђенији Србе из десет Врачких села .
Историја бележи да је прва принудна миграција Срба-Врачана почела 1913. године у децембру месецу , када је око 10% становништва или око 1.300 најугледнијих домаћинстава,морало напустити своја вековна огњишта .29 .децембар 1913 . справом се узима као датум почетка погрома Враке и Врачана прецизније прве сеобе Врачана .
