Срби у Албанији – Први Скадарски рат 1412

Пише: Дејан Бешовић

Први скадарски рат је вођен око Скадра и градова у Зетском приморју између Балше III Балшића (1403—1421) и Млетачке републике. Отпочео је у јануару 1405. године побуном локалног становништва против млетачке власти, а окончан је у новембру 1412. године мировним уговором којим је стање враћено на оно од прије почетка рата.
Ђурађ II Стратимировић  је 1396. године Млечанима уступио област око Скадра, за накнаду од 1000 дуката годишње и војну помоћ, у случају отоманског напада на његове земље.
Повод за рат било је настојање Балше III да поврати градове које је његов отац Ђурађ II (1385—1403), предао Млечанима 1396. године за накнаду од 1.000 дуката годишње и обаћање да ће му пружити војну помоћ, у случају Отоманског напада. Због ових посједа су Млечани и Балша касније поново водили рат и Други скадарски рат.
Током прве фазе рата, Балша је успио да искористи побуну становништва и овлада градовима око Скадра, али је већ током љета изгубио Будву, Бар, Улцињ и Дриваст. Рат је настављен без већих борби и освајања, до самог краја, када је Балша успио да поврати Бар (1412).

Почетком 1405. године избила је велика побуна локалног становништва у Скадарском крају против млетачке власти. Разлог за њу лежао је у бахатом и осионом понашању млетачке власти, које се манифестовало конфисковањем имања која су потом дијељена млетачким присталицама, ускраћивањем права православним црквама на простору под врховном влашћу Венеције и низом других злоупотреба власти. У овај сукоб се укључио Балша III (1403—1421) који је настојао да поврати градове које је његов отац, Ђурађ II Стратимировић, својевремено уступио Млечанима (1396), да би се заштитио од отоманске најезде. Он је успио да искористи побуну и преузму контролу над дијелом градова око Скадра.
Млетачки одговор је услиједио почетком љета исте године, када је у тај дио Јадрана упућен капетан Марин Каравела, који је успио да допреми појачања млетачком гарнизону у Скадру. Поред тога, он је добио циљ да се повеже са Балшиним противницима и покуша да их привуче на млетачку страну у рату. Каравела је започео  преговоре и са приморским градовим који су признавали Балшину власт и успео је да, служећи се и разним обећањима и обманама постигне да они признају млетачку власт. На тај начин, Млечани су задобили Будву, Бар и Улцињ, а нешто касније је Балша изгубио и Дриваст.

Такав развој ситуације је навео Балшу да помоћ у борбама затражи од Султана Сулејмана а помагао му је и кнез Вук Лазаревић. Млечани су, са друге стране, поклонима у новцу и посједима привлачили савезнике на своју страну, али им није пошло за руком да на њихову страну пређу Ђурашевићи (током 1406. и 1407. године). Без обзира на то, вођење рата је настављено без већих битака и јасног победника.У овом периоду започели су и преговори око склапања мира, а у њих се као посредник укључио и српски деспот Стефан. Он је прво у мају 1406. године посредовао код Млечана, затим и у јуну 1407. године током преговора код Бара, када је заједно са сестром Маром и Никитом Топијама  требало да гарантује да ће Балша испунити обавезе, али мир није склопљен јер су Млечани пристали да врате само Будву. Нова рунда преговора је довела до склапања мировног уговора у јуну 1408. године. Према његовим одредбама, Балша је требало да призна Млечанима Улцињ и Бар, док је су они  њему требали да врате обалу од Луштице до граница Марије Ратачке, са Будвом, Паштровићима и соланама. Без обзира на потписе обје стране и гаранције јемаца, овај уговор није реализован и конфликт је настављен.
Почетком 1409. године, Которани су поново покушали да се ставе под врховну власт Венеције, због страха да би се град нашао под директним притиском Балше, уколико он овлада Луштицом, што је предвиђао уговор из јуна 1408. године. Поред тога, Млечани су у јуну склопили мир са Султаном Сулејманом, којим су се они обавезали да му плаћају харач, а он је њима признао посједе у Зетском приморју. Међутим, преломни моменат током 1409. године одиграо се у јулу, када су Млечани за 100.000 дуката од Владислава Напуљског откупили његова права на Далмацију, чиме су дошли у директан сукоб са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким (1387—1437), коме је Владислав спорио право на угарски престо.
Нова рунда преговора је започета током 1409. године, када је Балшина мајка Јелена преговарала у Венецији о миру. Мировни уговор није склопљен, али је у октобру закључено примирје на годину дана. Међутим и тај договор је прије краја године престао да важи, на млетачко настојање.

Жигмунд је у јесен 1411. године отпочео рат против Млетачке републике, а крајем године се Балшина мајка Јелена преудала за Сандаља Хранића, који је полагао право на град Котор, који је у то доба преговарао са Млечанима о признавању њихове врховне власти. У оваквом развоју ситуације, Млечани су пристали на преговоре и у априлу 1412. године су у Венецију стигли представници Балше и његовог новог очуха, који је посредовао у преговорима. У исто вријеме он је заузео  Бар, да би извршио додатни притисак на Млечане. После предаје Бара Балши, Млечани су пристали на склапање мира у новембру 1412. године. Према његовим одредбама, обије стране су се усагласиле да се стање врати на оно прије почетка ратних сукоба односно да Млечани врате Балши Будву и Улцињ, као и да наставе да му исплаћују годишњу ренту од 1.000 дуката.