Срби у Албанији, Српска братства у Враки и Каменици

Пише: Дејан Бешовић

Врака је српски округ у Албанији, северно од Скадра, између рукаваца Проклета и Скадарског језера. Кроз њега протиче река Врака, која се улива у Скадарско језеро. У њему су током 19. века настала села: Раш, Куле, Стари или Везиров Борич, Млади или Мухтаров Борич са засеоком Котробудан, Грил и Омара са засеоцима Туралија и Бегове или Крањска кућа. Сва ова села била су насељена искључиво српским становништвом православне вероисповести. Враки гравитирају суседним селима Зетска Каменица-Метох Манастира Хиландар, који су Врачани користили као одскочну даску за прелазак у Зету и Црну Гору и Деригњат (јужно од Скадра испод брда Брдице-Бердице ) где је било српског и малесорског становништва. Врачки крај се налази у области Коплика (Копљаника) средњовековног Пилота, којом су владали Дукађини, а њени становници су се звали Дукађинци. Кроз Враку је пролазио средњовековни каравански пут од Дања на ушћу Дрима у Јадран у унутрашњост Србије. налазило се седиште општине и жандармерије, врачанска црква и школа. На Проклетијама изнад Врке живели су Маљесори из Арбана, католици, који су себе називали Дукађинци. Живели су на неплодној земљи, били су готово незаинтересовани за пољопривреду, а бавили су се сточарством. Били су организовани у племенске заједнице, удружене у седам барјака: Шоши, Шаље, Џање, Никовићи, Мартићи Гуракућићи и Путићи. У равници према Скадру, село Штој створили су херцеговачки исељеници из Никшића, Спужа, Подгорице и Зете 1880. године (око 200 кућа). Поред обале Скадарског језера, а у атару Враке, налазила су се имања Крајине из Крајине испод Румије са пет-шест кућа, муслимана из Арбере, који су били у сталном сукобу са Арбанима католицима из Малесије, па су имања давали у закуп Врачанима и иселио се у Крајину. Најездом Турака у 15. вијеку плодна Врачка равница постаје поприште битака и сеобе из ње у планинске крајеве Црне Горе и Брда. Њено становништво се проредило, тако да је крајем 17. и почетком 18. века готово нестало. Ипак, у њему је постојао некакав континуитет живота, савремени Врачани досељени почетком 19. века затекли су у сваком селу по три-четири чифчије куће, напуштене од чифчија, трошне, без патетике и таваница или са мали прозори. Радно земљиште је прерасло у ливаде и пашњаке. Савремене породице досељавају се у Враку од почетка 19. века из старе Црне Горе, Зете, Брда и тај процес траје већ шездесет година. На такав закључак упућују родослови досељеника са Враца и њихове приче с почетка 20. века, људи који су доживели дубоку старост и памтили досељавање својих и других сродника. Узроци њиховог расељавања и досељавања у Вран били су сиромаштво, „глад за земљом“, неспоразуми и сукоби са влашћу, а највише због „крвног дуга“. Насељавање Враке почело је 1810-13. године, када је успостављено привидно примирје између скадарског везира и црногорског владике Светог Петра Првог – Његоша, због продора француске војске на Балкан и источну Европу. Том приликом повезивање Скадра омогућило је насељавање Црногораца и Брђана у Зетско поље, које је било под турском влашћу. Досељене породице у Зети одселиле су се у околину Скадра и населиле се у Враки.

Прве породице су се населиле у селу Рашу (Вујачићи, Пелевићи, а потом Цеклићи, Мартиновићи и Сенићи) и Грилу (Ђурчевићи). До 1920. године у Враку се населило тридесетак породица. Од њих су рођене четири генерације до 1934. године. Последњи су се доселили Брајовићи, а нешто пре њих (1861) Решетари. Две генерације њих су рођене у Враки (до 1934. године). Породице су се множиле и прерасле у родове и братства у блиском сродству. Између 1900. и 1933. године у Враки и у суседној Каменици и нешто удаљенијем Деригнату забележено је 59 родова.

Помињемо их по редоследу броја породица. Матановићи су у Враку дошли из села Крајњи Дол у Ћеклићима. Припадају ширем братству Калуђеровића. Живе у Старом и Младом Боричу и у Грилу. Породица Пелевић је пореклом са Пелевог Бријега у Братоножићима. Два брата Симо и Цеко долазе из Братоножића у Зету, у Голубовце, где Цеко остаје (од њега су Цековићи), а Симо одлази у Враку око 1920. године. Симови потомци живе на беговском имању у селу Рашу, а потом и на купљеној земљи у селу Младом Боричу. Крстовићи су најстарији становници Враке а други део долази у Враку у Деригњату из Хота, а има их у Зети и Лимљанима у Црмници. Четири брата Крстовића из Деригњата осветила су се уочи сеобе (1934) и склонила се у Зету. Њихове породице селе у Враку.

Придружују им се одбегли Крстовићи после три године, откако им је крв опроштена. Живе у Грилу, Омари и Младом Боричу. Слове за најстарију Српско православну ,свештеничку породицу јој од времена Светог Саве Немањића .Мартиновићи су у Враку дошли из села Бајице код Цетиња. Лазар Симов Мартиновић дошао је са своја четири сина средином 19. века у Зету, а из Зете у Врак, у селу Раш.