Срби у Албанији, стварно стање
Пише: Дејан Бешовић
Губљењем економске моћи, садашњи Срби у Албанији су изгубили и легитимну моћ над сопственом територијом и друштвеним токовима, а нарочито тамо где се су се налазили мултинационалним срединама . Није далеко од истине ако се каже да ствари тако и функционишу у многим сиромашним земљама и територијама под страном контролом, али је прихватање једног таквог система у међународним односима у нормативном и институционалном смислу још увек под знаком питања, а вероватно и немогуће у некој догледној будућности да се Срби у Албанији врате у пређашњи положај из времена Краља Ахмет Зогуа (1933).Савремени глобализам у први план намеће идеју светског тржишта и светске религије која заправо представља систем који фаворизује најјаче државе , чинећи богате још богатијим, не дајући шансу сиромашнима ,да се извуку из беде. Уместо да примарни циљ буду људска верска и политичка права стварни циљ глобализације је подјармљивње малих и сиромашних .Уместо смањење броја сиромашних и подизање њиховог животног стандарда, ситуација је таква да становници најсиромашнијих земаља имају још израженији осећај фрустрације јер су свакодневно у позицији да путем мас-медија упоређују размере сопствене немаштине са богатством у моћним земљама. Као позитивни економски ефекти глобализације помињу се запошљавања, капитал, слободно тржиште, информације и технологије које се, само теоретски, слободно крећу по Свету. Међутим, у пракси се сва та слободна кретања оптимизују искључиво у корист богатих.
Произвођачи граде своје погоне у неразвијеним земљама, где су услови за производњу најјефтинији и где је цена људске радне снаге најнижа. На овај начин, не само да се профитира на ниској цени ресурса и радне снаге, већ и на ниским (или непостојећим) стандардима заштите радника и животне средине, али и на ниском нивоу заштите људских права или синдикалне борбе. Овако добијене социјалне разлике погодују порасту организованог криминала и још опаснијег – тероризма, чији се поданици регрутују из најсиромашнијих слојева. Сиромаштво је уско повезано са ниским нивоом образовања, па су такви по правилу лак плен за идеологије “светих ратова” и разних екстремизма. Најдрастичнији облици ових појава су самоубилачких терористичких акција ,ширење проституције и порнографије ,наметања западних стилова ,проглашавајући култ презента за нормалност, скотолоштво, отимање и продају деце ,трговина наркотицима,препродаја крви на Светском војном тржишту ,за регуларна правила.
То наравно није заобишло ни Србе у Албанији .Почетком XX века Срби у Албанији имали су,као аутохтон народ 173 цркве и манастира, 76 основних и 46 средњешколских објеката 28 гробаља. Век касније немају готово ништа.
Глобализација је повећала економске и социјалне претње, а њихова последица резултирала је грађанским ратом грађанских ратом, са премисама верских, етничких и других сукоба крајем 1996. и почетком 1997 .г. у Албанији када је званично погинуло око две хиљаде а незванично десетак хиљада становника. Неједнакост, неравноправност и сиромаштво су моћан фактор генерисања етничких и других сукоба, а њихов центар су сиромашне земље. Ове дубинске структурални не неједнакости стварају масовне осећаје страха и депримираности код људи у свим земљама, као и осећај безизлазности услед губитка животних шанси и свођења на маргине друштва .То нарочито осећа наш народ у Албанији. Стога и не чуди што су најтежи облици криминала, попут организованог и насилничког, масовних дечијих убистава, најраспрострањенији у друштвима где постоје велике социјалне разлике и висока распрострањеност сиромаштва, незапослености, непотизма и за наш српски народ до пре једног века потпуне непознанице – партотократије и верске отуђености.
Мишљења смо да је довољно навести податак да три четвртине преосталог Српског становништва у Албанији живи од једне петине осиромашеног националног дохотка, или још упечатљивији податак хуманитарне организације Едиђио по ком је 1% најбогатијих људи у Албанији 2024. године поседује веће богатство од преосталих 99% популације са тенденцијом да се та разлика и надаље убрзано продубљује.
Албаније је због све већег сиромаштва поново пред колапсом и новим ратом .
Од 1945 . до данас, Србија се налазила у саставу четри различите државе. Од 1992. у Савезној Републици Југославији, која 2003. постаје државна заједница Србија и Црна Гора, а коју Црна Гора напушта 2006. године сврставши се отворено против Србије признањем псевдо -државе Косово на територији Србије и каснијим учлањењем у Нато алијансу .
