Срби у Албанији – стварно стање (други део)
Пише: Дејан Бешовић
Сложени процеси који су се одвијали на Балкану учинили су вишенационалност балканских држава историјском неминовношћу. Због тога, савремене идеје о националној хомогенизацији, о чисто националним територијама и државама – представљају својеврстан анахронизам. У свим балканским земљама постоје бројне националне мањине. У Румунији су најбројнији Мађари, у Бугарској су то Турци, у Грчкој има Македонаца.
У Србији су најбројнији Албанци, а у Албанији Грци и Срби . Сви су они грађани својих држава па би требали да уживају макар она права која су садржана у Општој Декларацији о правима Човјека, једном од најзначајнијих докумената Организације уједињених нација, који је усвојен 10. децембра 1948. године.
Положај националних мањина историјски гледано увијек је зависио од више чинилаца, међу којима су изузетно важни – цивилизацијски степен укупног развитка средине и стање међудржавних односа са сусједима. Са тог аспекта посматрамо и положај Српске мањине у Албанији у периоду од 1945. до данас. Жеља нам је, такође, да ово питање сагледамо и презентујемо и са становишта универзалних права санкционисаних општим и посебним правним актима.
Албанија спада у мању групацу оних европских и балканских земаља у којима је, након другог свјетског рата 1945. године, успостављена тзв. власт народне демократије. Годину дана касније (1946) она је добила свој први устав, углавном, по угледу на Устав ФНРЈ који је донешен, такође, 1946. године. У периоду до 1976. године извршене су његове измјене и допуне, да би се исте године (1976) дошло до новог устава којим је Албанија „држава диктатуре пролетаријата која изражава и брани интерес свих трудбеника“. У овом Уставу се још каже да је Албанија ступила у етапу потпуне изградње социјалистичког друштва и да је њен циљ „остварење потпуне изградње социјализма и комунизма“. У вези са оваквим опредјељењем она је промијенила име у Народну Социјалистичку Републику Албанију.
Са аспекта ове теме неопходан је глобални увид у онај дио Устава и других правних аката у којима се третирају општа права грађана становника, односно држављана Албаније. Лако је уочити да су она евидентно редукована. Устав Народне Социјалистичке Републике Албаније није садржао низ оних права грађана која значе општу цивилизацијску вриједност и која су прокламована универзалном декларацијом о правима човјека. То су: право на слободу ријечи, право на слободно кретање и враћање у земљу, право на слободно напуштање и враћање у земљу, право на имовину, право родитеља да слободно бира врсту школе за своју дјецу, право на слободно и мирно окупљање, право на слободу мисли, вјероисповијести и савјести, које укључује и право на промјену вјероисповјести, савјести и убјеђења, право да човјек сам манифестује своју вјеру или убјеђење путем наставе, исповиједање вјере или обављања обреда а да због тога не буде узнемираван,хапшен и прогоњен , право на слободно изражавање мишљења укључујући право да не буде узнемираван због свога мишљења, право да прима или емитује информацију без обзира на границе земље итд. Навели смо само ограничења или редуковања оних права која су универзално прихваћена као опште цивилизацијске вриједности.Добар дио осталих ограничења грађанских права произлазе због драстичног раскорака између прокламованог и стварног.
Нећемо детаљније анализирати свако од наведених а редуцираних грађанских права. Анализираћемо ради илустрације само пар таквих примјера. Прокламује се слобода организовања, али се одмах потом каже да је Албанска партија рада ,Партија на власти „једина политичка снага друштва“. Чак се Уставом забрањују организације „антидемократског, религиозног или антисоцијалистичког карактера“.Даље: гарантује се слобода научног рада, књижевног и умјетничког стваралаштва, али се то подводи под социјалистички реализам и комунизам, односно под идеологију марксизма-лењинизма.
Када су овако драстично ограничена универзална права свих грађана Албаније, јасно је да ни права националних мањина нису била поштеђена додатних ограничења. У ствари, по Уставу Народне Социјалистичке Републике Албаније „националним мањинама су гарантовани заштита и развој њихове културе и народних традиција, употреба њиховог матерњег језика и његово учење у школи, једнакост развоја у свим областима друштвеног живота. Противуставни су и кажњиви по закону свака привилегија, свака национална неравноправност и сваки поступак којим се вређају права националних мањина“. Ова уставна одредба разрађена је у Кривичном закону на сљедећи начин: „Под појмом геноцида сматрају се дјела учињена у намјери потпуног или дјелимичног уништења националне, етничке или расне групе. Кривични закон инкриминише и радње уперене противу националних мањина, затим изазивање мржње или раздора међу националностима или расама.“.На жалост, ниједан други правни пропис Албаније не обезбеђује друге гаранције које према уставу имају националне мањине. И овдје ће доћи до драстичног одступања од прокламованог и стварног, како ће се то видјети у даљем излагању.
Истакли смо да је положај српскев мањине у Албанији зависио од стања међудржавних односа. Односе између Албаније и Југославије у првим годинама након ослобођења 1945. године карактерише изузетно пријатељство, које је створено у периоду народно-ослободилачког рата и револуције 1941-1945. године. Развој међудржавних односа до 1948. године одвијао се у смислу широког и перманентног продубљавања политичких, економских, културних и свих других односа. У том смислу склопљено је низ разних уговора и конвенција којима су прошириване економске везе двију држава, културна сарадња меду народима и нарочито пријатељство албанског и југословенских народа. Да би се уклониле све баријере за лакши и обимнији гранични саобраћај уложен је обострани напор за стварање царинске уније и изједначавање националних валута. Ове односе је стимулисала идеја из времена НОР-а и револуције о стварању једне федеративне заједнице албанског и југословенских народа, или пак заједнице свих балканских народа.
Овој сарадњи је Југославија приступила са жељом да се подстакну људски и материјални потенцијали сиромашне и ратом опустошене Албаније. Одобравани су Албанији бескаматни кредити испоручивана је чак и она роба и опрема у којима је оскудијевала и југословенска привреда, интензивна је била научно-техничка и друга стручна помоћ.
Првих послијератних година Албанији је испоручена инвестициона опрема за изградњу бројних објеката: фабрика шећера, фабрика за конзервацију воћа и поврћа, за прераду лана, затим фабрика текстила итд., затим разне сировине и индустријске прерађевине и најзад роба широке потрошње са којима је тада и сама Југославија оскудијевала. Механизација и стручна опрема из Југославије, коришћени су за изградњу пруге Драч-Пећин, дужине 43 км и хидроцентрале Велика Селита код Тиране, као и за експлоатацију нафте. У ствари све фабрике које су изграђене у Албаније 1947. и 1948. години осим фабрике обуће у Љешу су биле казнионице за Србе.
Искључиво су Срби подигли устанак против фашизма у Албанији
