Српска брђанска племена Шаља и Краснићи, трећи део

Пише: Дејан Бешовић

Август Гризебах (1814-1879) је био немачки ботаничар и професор рођен у Хановеру. Боравио је у данашњој Албанији као представник Присоје године 1855. године. Гризебах ће записати у својим мемоарима: Требало ми је четири дана да стигнем од Призрена до Скадра кроз сјевернр планине које насељавају Дукађини, Мирдити и друга брђанска племена. Удаљеност између два града је 33 часа. Како је стаза предвиђена за превоз товарних животиња, изграђена је тако да не пролази ни кроз једно насеље. Уз пут је, пак, 17 конака, који се на локалном геге језику зову ханс. Међутим, власници ханова, звани ханџији, путницима не нуде ништа више од места за спавање. Не налази се ни сточна храна за животиње, нити храна за људска бића. Свако носи своје намирнице са собом, као да плови преко океана. Ово важи за целу земљу. У присуству путника, хенџи се претвара да нема шта да понуди и да не жели ништа да им да ,из страха да ће други узети и не платити. Становници овог краја чине све што могу да се склоне са пута, скривени од очију Турака. Због тога се стаза води преко најгрубље и најтеже земље у којој путници пјешице сами напредују кроз шуме брже него што би било ко могао на коњу. Да пут буде још тежи, стаза не иде долинама ријека, већ горе-доле по планинама, као да је неко повукао праву линију из једне долине у другу. Ниједна артиљерија не може да продре у ово подручје јер се сваки педаљ земље може одбранити. У бројним приликама на путу сам видио да би стаза дуж вијугавих ријека била корисна, али би таква побољшања била само штетна за слободу Брђана и Малисорa  и омогућила Турцима да учврсте своју власт изградњом војних путева.

Не треба заборавити да је такав терен повољнији за слободне Малисорске фисове  него чак и за Црногорце. Упркос лошем стању стазе која повезује Призрен са обалом Јадрана, постоји добар дио трговине који иде напријед и назад. На свом путовању кроз планине прошао сам поред укупно 300 натоварених коња,од којих је већина носила западноевропску робу од Скадра до Призрена и Румелије. Трговци су ми рекли да је саобраћај овдје једнако важан као и на путу од Београда и Алексинице -Алексинац, до Ускуба и Битоља. Овде је чудна ствар да је, иако путнике сви упозоравају на дивље Брђане , трговачки пут од Призрена до Скадра релативно безбиједан. Речено ми је да се може путовати са “капом наопачке”, односно у страној  одећи, а да га ни најмање не малтретирају. Само треба пазити да не напусти траг, јер меци лете са обије стране. Овдје већ неко вријеме није било случајева пљачке на путу. Једном приликом сам видео преко 40 натоварених коња заједно у каравану који је чувало само неколико Турака. Шесторо Брђана је могло лако да заузме све. Разлози за то су следећи: Прво, роба, углавном индустријска роба, није од посебног интереса за становнике планине. Друго, овај сјеверни албански трговачки пут је комерцијално превише важан за Турску, тако да би га Турци држали отвореним по сваку цијену. Ако роба не би стигла на одредиште, трговци би били приморани да саставе веће караване и да их прате трупе. Брђани  то разумију и више воле да сами обезбиеде конвоје робе, умјесто да кроз њихову територију прође велики број турских трупа, од којих би без сумње претрпели озбиљне последице и губитке робе и људи .Посебно су Краснићи и њихово племе пажљиви на путевима “.

Краснићи су за разлику од осталих зетских брђанских племена имали нешто више имања и због констелације земљишта живели су мало боље од осталих брђанских племена. Ове је по нама битно напоменути да се не може јасно  повући линија између племена Шаља и племена Краснића што није случај са осталим брђанских племенима .Ово напомињемо из разлога готово истоветног племенско -обичајног и антрополошког поријекла ова ипак два различита брђанска племена. Историчари су били склони да област Краснића у почетку траже у унутрашњости данашњих Шаља. Веровали су да се простирала од Дебра према западу до тврђаве Петрела, која је лежала источно од Драча на реци Ерзен. У правцу север-југ област Шаља се по свој прилици простирала између ријека Мати и Шкумби, дакле остала је ограничена на брдовите крајеве унутрашњости данашње Албаније,” пише академик др Божидар Ферјанчић.

О пубикацији Краснића академик др. Владислав Поповић пише, између осталог, следеће: „Посебан проблем представља пубикација енигматичког Краснићког, првобитног чврстог језгра Малисора чији се помен јавља код Ане Комнине, описујући сукобе Алексија Првог Нормана. По свему судећи, корен Крас или Крст старији је од ники, и налази се у дијаспори насталој миграцијама које су проузроковала турска освајања. У којој је мери Краснићи заиста повезан са Птоломејевим Драчем, који се често идентификује са словено-српским Красом остаје спорно и по нашем мишљењу споредно питање. Наводно би становници Загоре у касној антици напустили стари град, како би основали утврђење у недалекој Кроји. Из ове претпоставке настало је традиционално мишљење,поткријепљено Дед Красновим угледом, да су Краснићи била центар око кога су гравитирали средњовековни Срби у овој области. Савремена српска медиевистика о поријеклу Краснића и њиховој историји у средњем вијеку има следећи став: нису непосредни настављачи Малисора јер у вријеме када почиње процес формирања ових племена, ти стари народи већ одавно нису постојали: Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у 3.,а Албанци се први пут помињу тек у 6 столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова;„настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у 14.и 15.веку долази до ширења Малисора према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији тадашњих Албаније и Југославије… што значи ни на Косову.

Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године” пише проф.др Радивој Радић .Такође Академик Радић констатује „Краснићи српско Брђанско племе до краја 19.и почетка 20.века није говорило албанским језицима гега већ искључиво су се искључиво служили Српским језиком .У прилог томе иде целокупна ономатскима тог периода „.Академик Димитрије Богдановић пише да је ”најбоље аргументовано мишљење по коме је досељавање Краснића у њихову историјску постојбину ,,сразмерно касно”, јер се ,,једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топоними у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би се неминовно извршиле да су се Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији“…“О неком аутохтоном језику који нема упориште у српском говорном подручју што се тиче Шаља и Краснића ,не може бити речи. Они га немају ни дан данас“ закључиће Богдановић.