Српска кнежевина Горица -Корча на југу Албаније

Пише: Дејан Бешовић

Корча је припала Албанији тек 1920. године. Њен ранији српски назив је био Горица, и према том градићу претензије је показивала Грчка. Корча лежи на плодној висоравни, 850 метара изнад нивоа мора, која је окружена високим, голим планинама. Висораван је једно од главних области за узгој пшенице у Албанији; гаји се и прерађује шећерна репа, јабуке и грожђе. Корча има пивару и друге фабрике за прераду хране, као и лаку индустрију која производи плетенину, ћилиме и тепихе. На северозападу је рафинерија шећера у Малићу, новом граду основаном 1951. Угаљ се копа у Мборју у планинама на југу Корче. Историјски концепт Албаније се, дакле, стално мењао, тачније, шириле су га албанске овчарске миграције. У почетку је постојала само жупа Мати. Настао је по природи као реликтни простор, а мора се претпоставити као предалбанско језгро. Тај планински кантон је био посебно добар за љетњу испашу. Саобраћај тог затвореног простора са спољним светом може се одвијати само на оптерећујућим стазама за товарне животиње. Удобнију могућност за саобраћај пружа само праг Корча -Мат, као и на на северозападу, кроз који пут води у Скадарску равницу, а превој Ћафа-улцињска води на исток, у долину Црног Дрима. Природна изолованост жупе Мати увек је у прошлости играла улогу центра народног отпора против страних утицаја. Планински венац Северних Алпа – Проклетије -Проклете планине, састоји се од гомиле моћних планинских крхотина, која је настала од једне огромне кречњачке плоче, коју су вода и речне долине усекле. Римска култура је имала прилику да продре у те масиве са свих страна кроз те долине. Од Корчанске  равнице, која је представљала добро насељено језгро римске провинције Превалис, путеви воде долинама река и Кири до врха Северних Алпа. На јужној страни од њих лежи алпски крај, који је такође са свих страна отворен према северу са широком долином Валбоне, долина Дрима такође пружа проходан пут ка подручју данашњег Новопазарског среза. То подручје се није могло одржати као природно реликтно подручје и подлегло је романизацији. Планине и региони Дрима се састоје од различитих региона, међу којима су најзначајнији Сјеверноепирски. Природних путева нема и саобраћај се одржава теретном стоком. Међутим, положај између две велике области – Скадарског басена на западу и басенског подграђа Метохије и остатка Старе Србије на истоку, значио је да је тамо увек био жив саобраћај. Због тога би планинско подручје Дрима могло постати природно реликтно подручје чак и мање од подручја Северних Арбанских Алпа. У јужном делу данашње Албаније, када су Византинци покушали да наметну нови поредак ствари, као и када су се Анжујци појавили на западним странама дакле, прије 1272. године нове власти су затекле ситуацију у којој су поштовани су бугарски закони и обичаји. Тај словенски режим морао је да прихвати примитивне облике арлбанског  живота, када је дошао у додир са Арбанасима. Првобитне облике арбанашког живота нашли су Французи међу Тоскама око Корче за време Првог светског рата, пре њих Мати код  Буркарта, слично као са Сјеверним  Алпима. Већ је Јован Музакић око 1280. наметнуо своју власт на простору од Костура и Девола до мора, и изласком на Јадран између Шкумбе и Војуше са градовима Берат, Томорица и Селеница  а који  носе српска  имена са прилично српским облицима  живота, посебно у ужим крајевима Опари, Баштово, Теркотиње, Међуречје и Плеша Плеша; Јованов унук Андрија Други Музакић (1316-48) могао је да се бави  и на другим српским крајевима, јер је био ожењен Јевтимијом, ћерком севастократора Павла, владара Горе -јужно од Призрена. Међутим, у трећој деценији 13. вијека, у областима Призрена, Пећи и Охрида, нису постојали само српски манастири, већ и густо насељено српско становништво, са типичним српским  локалним називима; Извјесна поалбанашена  лична имена Љеш, Ђон или Ђин могу се наћи сасвим појединачно.

Преписка охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (1217-1234) биљежи  међу велможама, пастирима и варошанима, поред Грка, Срба и Арбаноне. Једно од историјски значајних питања везаних за Арбанон 13. века јесте које су вере били Арбанони били  у време када се „Арбанонски четвороугао” спуштао у Валону, и обухватао простор између Бара, Призрена, Охрида и Валоне. Јастребов је писао да је највеће католичко племе у Албанији, Мирдити, прешло у католичанство око 1250. године. Неки фрањевци су 1914. године увјеравали српске официре у Албанији да у Мирдитима има остатака који упућују на закључак да су и они као православни имали крсну славу. Занимљив је однос највећег српског средњовјековног владара Душана Уроша Четвртог Стефана-Цара Душана   према Арбанонима. Прије него што је постао владар, Музакићи су се одвојили од Византије, што је изазвало кретање арбанонских  брђана (1330) према градовима Берату, Корчи, Валони и Канини. Академик проф др. Милош Благојевић у Монографији „Србија у доба Немањића „Београд САНУ 1988  пише : Тешко је замислити да млади и амбициозни владар, кога су у освајање гурали племићи жељни да поседују нове земље и стекну нове кметове, није сазнао за поменуту метеж. Није му требало много да закључи да може политички да искористи друштвене тренутке Арбанаса. Душан је заузео Драч 1336. године, а Јанину 1340. године. Тај арбански налет је спретно каналисао ка византијском југу, да не би скренуо на исток, према Косову и Метохији. То је његова генијалност као владара који је умео да предвиди политичке ефекте и реализује пружене прилике. Арбанаси су постали Душанови војници у освајањима не само у Епиру него и у Тесалији и све до Атинског војводства (1348). Када су насељени и када их је Душанова смрт ослободила јаке владарске руке, они су престали да буду српска ударна песница, а њихов проценат је био мали у српским војскама друге половине 14. века, посебно оних које су вођене далеко од њихова родна земља, јер нису били војници – професионалци, плаћеници, већ сеоска војска. Грчки племићи и стратиоти (вазални војници-власници) су протерани са својих поседа, а њихова земља предата је Арбанасу као војницима-сељацима. Зато је Епир врло брзо постао полуарбанашка земља, јер Арбанаси нису били градска војска без породица, већ војници сељаци, који су брзо променили етнички карактер својих великих породица. Повеље арбанског племства (1350-1470) писане су на српском језику. А каснија инвазија Османлија на балканске земље погодовала је миграцијама Арбанаса на југ, а такође и на исток.После смрти цара Стефана Душана, почиње осамостаљивање феудалаца, па и арбањске – арбамонске српске властеле. Било је то златно, додуше кратко, доба племства арбанских магната.

Било је то доба Топија, Музакића, Дукађиновића, породице Бленистобића, али и Балшића, који је имао највише поседа у Албанији, не рачунајући оне ван Албаније, Блажа Матаранге и њихових сплетки између Млечана и Османлија, опасност од Турака пред Скадром и Улцињем године 1392. и акције арбанског владара у вези са млетачком одбраном Драча 1402.године као и  маневрисање арбанонских вазала, који су били турски људи, а по потреби и млетачки пријатељи. Међутим, то је било и доба даље славизације арбанашких моћних и још мањих земљопоседника.  Иако су Арбанаси на Косову, у Метохији и у Македонији искористили пружену прилику да разбију део постојећих поседа, посебно црквених, њихова главна снага је ипак потрошена на југу, где су наставили да газе у Душановим корацима. На пример, група малакашких родова из Арбана и некадашњи словенски род Мезаречић, под вођством Пјетра Љешија, провела је три године (1367-70) лутајући по Јањини. Први турски попис арбанашке земље из 1431-1432. пружа право богатство и лепезу српских  топонима, па се може користити и за проучавање историјског развоја словенских језика на Балкану. Скоро половина укупно регистрованих мјеста или села – раније насељених, а потом уништених или расељених села показује или основе или суфиксе ријечи у српском језику. Како су пописивачи били Турци или људи са Оријента, писали су имена која су чули или написали погрешно, или су правили одређену транскрипцију према њиховом изговору.

Али чак и тако, лако је вратити топониме у њихов изворни облик, ако је то потребно. Део топонима пописао је проф. Божидар Брајовић из Скадра до слова ћирилиличмог слова „Г“ а остале са  азбучним редоследом и  са бројем домаћинстава аутор овог текста: Аљине(12), Андришово(52), Ардосов (12); Бабуни (5), Балице (93), Бања (100), Барвен = обојени (87), Бачко (Горица) (85), Баштов (88), Бастанић(70), Беловоде (4), Белуш (код Копришта) (48), Бетове (5), Бечиште (30), Бајзоде (88), Безјово (22) ,Билећи (52), Бистрица (111), Блатен (94), Блаце (45), Блашово (57), Бога (94), Богдре Горње (4), Боголин (118), Бодриште (2), Бојан (12), Болени (80,81), Болићане (29), Болшани (12), Борожиј (93), Борши (29, 34), Бране (94), Бранен (93), Брасте (87), Братуше (86,88), Браће (89,113), Браштане (56), Браштени (95), Брзи (94), Бузводе (91), Буђен (108), Булзичичко ( 81), Бунавје (43, 53, 67), Бурни кук (1), Бурани (77) , Бушине (69); Вајонети (15), Валтице (2), Валчиште (24), Вардени (88), Варибоб (52), Вашавани (31), Вебениште (32), Великатес (32), Велихове (12), Велиште (56), Велкоље (69), Велогаште (55), Вешане (65, 77), Виден (101), Видолуште (8), Вижеште (19), Вијаниште (40), Вилиграни (32), Вино (97), Виноказ (62, 77), Вишачко (80), Вичане (34, 75), Вишане (39, 81, 110), Влачеполик (71), Власнице (101), Валуше ( 78), Водице (4, 39), Воштане (3), Врабјан (52), Враг (87), Враниште (54, 83), Врање (91), Врбе (59), Врбеник (47, 52), Вреставе (9), Врешње (54), Врешти (51), Врсек (83), Вунари (5), Вуне (4), Вуновје (44); Габировац (34), Гардик (3, 19), Гирачице (64), Глобочица (48), Голбочиште (31), Голеш ( 5), Гонфоње (34), Горанићи (2), Горице (2, 33), Грабјане (67), Градице (84), Граждане (11), Грачани ( 88), Гренане (82), Грбели (69), Горјане (87), Грмадовић (231), Грчени (62), Гулице (35); Дамези (31), Дардане (99), Дебровиште (33), Дебројани (3), Дерајне (73), Дивјани (95), Дибричени (12), Добраник (72), Добратини (77), Добродице (66 ), Добруше (82), Дол (108), Доли (82), Домцко (85), Доњан (120), Дораклик (62), Дорбаре (94), Дорези (81), Доризе (78), Драгат (30), Драгош (206) ,Драгуште (20), Драчивице (33), Драговце (38), Драгове (5, 57), Драговице (62), Дрбац (51) , Дренице (47), Дреново (5), Дригани (63), Дрни (92), Дулгајнове (80), Дилчко (76), Дупине (40); Едрини (17), Ерденице (533); Забокин (65), Забрђани (78), Завене (20), Загорје (21), Загреп (85), Звенарице (64), Зодовјани (2), Зелујани (5), Жеље (24), Злехове (28) ) , Жиниште (19), Злини (100), Злитар (87), Зранисаве (9), Зрничко (83), Зрнушек (76), Журдини (72); Жабјак (88), Жамжан (75), Жирезде (81), Житолин (55), Жутове ( 59); Измић (Вајунити), Измосле (98), Илијани (79), Исниште (95), Истрели (29); Јапове (77), Јелисане (5), Јуваниште (1); Кавариледич  (4), Кајце (83), Кајце (85), Какри (118), Какодин (19), Какоси (7), Каланци (7), Калачиште (5), Калати (36), Калечиште (56), Каменице (3), Каменичко (60), Каманичесте (33), Камачиште (5),Коначиште (21) Камиљани (100), Камицени (10), Капани (4), Кардик (10), Карпене (88), Касник (99), Кашчиште (30), Кемиштенић (5), Керебнице (3), Кирјане (62), Кирдерјани (4), Кирасин (20), Кирахов (26 ) , Китлаз (Вајонетија) (28), Клажезни (2), Мали Клобучар (50), Кожане (92), Козерни (67), Кокоповић (94), Кокотел (93), Кокоресни (24), Кокуне (86), Колковце ( 78), Колојне (104), Колорци (1), Комнане (96), Конице ( 92), Копренцо (80), Копријане (97), Копроште (37), Кора (92), Корашиј (97), Коре (89), Корит (87), Корићане (62), Корниште (36), Кошрице (46), Коштани (24), Костинчко ( 83), Котине (6), Крабове (98), Крабен (93), Краве (75), Крадић (75), Крајине (13), Крајнско (42), Краминце (62), Крапи (83), Крапичко (80), Красник (56), Краштане (52), Креволки (55), Крескавец (71) Крештани (72), Криволук (96), Крлице (77),Крњице (110); Крпене (104), Крпице ( 86), Крушевич (2), Крушево (68), Крушово (84), Крчаји (99), Кудени (28), Кузи (99), Кукаре (98), Куке (4), Куман и (79), Курине (28), Курјани (61), Курова (67), Кути (53), Кучкова (61), Кучова (78), Лабове (27), Лавданићи (66), Лагани (81), Лајане (51), Лаиновићи (62), Лаште (36, 52), Леванај (87), Леника (60), Лепени (54), Летићи (10), Лешани (93) , Лешане (20), Лешине (82), Лешове (77), Лешне (62), Лешнице , 17 (Вајунитја: 20), Либноше (101), Либохове (5),Ливежиште (20), Ливиње (2), Лика (97), Липе (104), Липковец (99 ), Липош (6, 71), Липтово (44), Литениј (92), Литониште (7, 22), Лицојане (79), Листо (98), Локове (28), Лопеш (32), Лубина (100), Лубоње (43, 51), Лувиње (4), Лук (86), Лушице (86); Маденик (42), Мајане (67), Мајени (39), Малжене (48), Малне (82), Манице (55), Мањани или Маденик (51), Маркиноште (114), Мидожде ( 12), Мижачко (82 ), Миревијац (47), Мирсова (78), Манастир Модеже (39), Могила (57), Мокнар (120), Молкиле (31), Молниште (55), Момчиле (80), Монастирце  60), Мрозовиште (44), Мрчени (Мазени) (32), Мујдогорјане (31), Муштинике (87); Начејоште (59), Нивљане (54 Загорје), Нивице (32), Нијани (100), Нованиј (72, 73), Ново Село (31,33,65), Новослани (4), Нокве (17 ); Обраниште (79), Одорице (55), Одрицани (40, 50), Олсени (108), Орониште (100), Основа (48), Ослизвизде (67), Осрице (48), Острог (53), Остронај (101 ) ), Отепане (60), Отове (23); Павели (63, 66), Паљенке (86), Паљево (87), Панков (55), Папрени (98), Пастовце (32), Патизе (107), Патолове (9), Пелник (103), Пепуле (99 ) , Загорје: 7), Пополич (2), Песјак (23), Петан (32), Петерлич (?) (4), Петри (86, 107), Пештани (31, 32), Пизавиште (2), Пилури (28), Пистравич (62), Пице (3), Пишева (62), Пиштане (5), Плавовце (7, Војунитја: 7), Плаплице (34), Плеши (103), Плоче (48), Плош (31), Поган (48), Подјадец (54), Покроник (34,46), Полани (60), Полуте (7), Пол ј.ани (31), Поповиште (76), Поричане (100), Порочели (100), М. Пресани (37), Пресиани (35), Престове (44), Просток (97), Призде (100), Прилске (113). ) ), Приске (103), Приште (83), Проштани (101), Прсак (79), Пунавје (36); Равише (85), Равиште (87), Равше (34) , Радили (39), Радише (78), Ралани (84), Рас (99), Рахове (4, 19, 48, 78), Раховце (80) , Рејкан (5), Рестовице (72), Риба (110), Рибани (60), Рибек (70), Ријлек (83), Рипеш (32), Ричове (63), Рогов (79), Рогожина (87), Ројник (56, 68), Русати (28), Руши (Вајунити) (30); Садек (107), Сакуле (5), Сенице (72), Манастир Селиште (35), Селце (4), Селчани (31,98), Сељани ( 78),Секулићи (21) Сјенице (8), Сјетан (97) , Сетнице (80), Силице (25), Скрештане (98), Скариле (85), Скоњан (104), Скоробатине (34), Скрчани (63), Скуњане (85), Скурец (87), Сланце (58), Смокина (35, 450), Смоковац (31) Смоктин (50), Сокобања( 26), Совник (98), Сојник (80), Шопине (100),Шопци(202) ,Шипчаник (103) ,Шипачно (77) ,Шавник (41) ,Шеврље (55),Шестан(97). Горњи списак не само да даје српске топониме у Корчу за 1431-1432. годину, него и свједочи и о језичким одликама у вријеме када су Срби поменутим мјестима давали имена. Поред сугласника „р“ остао је и грлени или меки р , као код западних Словена, који је турски писар описао као „рз“. Тврди призвук још није потпуно нестао. На крају ријечи „к“ није довољно неко па се јотовање и промијенио у „ћ“. Глас „иј” се и даље чуо уз придјеве, а придјеви који се завршавају (-н, -не) су се врло често коришћени за именовање места. Уобичајени су наставци за ознаке места, као и данас, „ште“, придев „-чко“, деминутив „-це“, понекад „вје“, који се још није променио у „вље“ ,што је ближе албанском изговору. Облик источног огранка Јужних Словена у „жде“ се још увек чуо као „зде“ или га је турско ухо тако описивало. На крају речи је „-е“, где сусједни Срби имају „и“ (не=ни) или „-о“ или „-а“ (-ве = -во, -ва). Неки са овим именима налазе се на више мјеста, јер су варијанте направљене од исте основе. Називи мјеста говоре да су Србо у то време били и сточари у данашњој Албанији, можда бисесилни, са катунима, о чему свједочи познати суфикс „-вци“ овдје га запажамо као „-вце“ као и множина личног имена (Павели, Петри, Стојани, Тодори), имена заједничког претка или старешина дома или катуна. Међу не малобројним хришћанским феудалима, у том списку има српских имена. Најпознатији је био Павле Куртић који је управљао читавим крајем -вилајетом Горичким његов син Мустафа је, међутим, већ био прихватио вјеру освајача Мали феудалци (тимарници) били су: Мркша Ђуричин Остоја Ђурђев, Павле Матранић, Остоја Матранић, Илија Врачар, Герасим Добровић. Албански академик Селами Пулаха позивајући се на Француског административног службеника Жан Буркарта (1916-18) биљежи низ имена река, места, па чак и брда која су остала српска: Смолика – једно од брда на гребену Пинда, река Томорица у подножју планине Томор и Черава, велико арумунско село Метково на извору реке Војуше, рушевине тврђаве Кречиница, место Аришта код Аргирокастре, Градишти код Војуше – логора Аромуна из Тепелена и Трена = Трна (српска изведеница од Трен,  Додене, Аполис -Појани. Појас албанско-грчке границе представља терен на коме су 1545-47. лијепо сачувана српска географска имена. Југословенско дипломатско особље из времена предратне Албаније биљеши, на пример: Луковић код Тепелена ,, Брстково код Корче , Камице, Дибице, Штрбице, Раховице, Заградец, Коловец, Лапунец Малакастeр, Трстеник код Лесковика али и код Корче, Сопик, Косовић, Југомир, Капа, Кучова, Вигохова, Кошево, Рапшидол, Вјерник, Божиград, Видоково, Ракићка, Нивића ливаде, Радат код Корче Лесковика али и код Ђинокастре, Церић код Корче Сушица (код Либохове); на грчкој страни: Липаница, Халан дрица према Патрасу, Лаћавица према Струги, Опсада, Воштине, Клечиште (према Флорини), Венчане, Ћоровода ,Либражд – на путу Подградец-Елбасан, Стебљено, Керчиште, Сропоље. , Велипве, Блато -према Струги;Сеоштице према Корчи : Решане, Черненец, Горица, Крчиште, Блато, Омеже, Острен, Спруша, Груша, Врнша, Горажде, Окчина, Сокодол, Алабенић, Војнике, Доброво, Хабучин, Требиште, Почести, Окшетини, у рејону Корче , па у брдском крају: Улмиште. Централни лист Башкими 1935. године помиње локалитете Селиште и Реч (у округу Балшићи ) и Рогожина, Требиња, Требишњица, Домаћица, Трабуњиште, Тјентиште. Арбански историчари са Косова праве плитке комбинације са несумњивим порастом хришћанских имена међу корчанским сеоским и градским становништвом. Бивши члан приштинског Одељења за историју Мухамед Трнава докторирао је у Задру (1977) са тезом „Становништво Косова и Албаније од 14. до 16. вијека”. Његово полазиште је да су несумњиви Срби на Косову и Метохији само феудалци, њихови војници и свештеници. Већ у разматрању Бранковићевог дефтера земље од 1455.године сматра да су људи са хришћанским личним именом Арбанаси, чак и Роми (Бриан, Трајан), коју категорију становништва не познаје или неће познавати. И данас су међу Србима ређа имена и албанска, иако се не јављају међу Албанцима. Посебно је ловио имена са наставком -ша и -ош. Посебно она: Ђуриша, Бериша, Петраша, Балша, Љубиша; Милош, Ђураш, Драгаш, Ђурашин, Ђурко,Дурко и слична, иако су ова имена најчешћа међу српским и херцеговачким становништвом. Бројни свештеници са крсним именима (нарочито Никола, Јако) морали су бити његови Арбанаси. Ти Арбанаси никако нису били дошљаци, мада има и других са тим именом и тзв, али је нашао само једну жену -Велиша из Доњег Градца, Моравски округ коју је прогласио Албанком. Он апсолутно не даје аргументе за такве тврдње, али оно што он тврди и зато што је чувена задарска комисија прихватила такве тврдње о њему. Са таквим „аргументом“ није могао да докторира ни у Приштини од својих пријатеља и мецена. Познато је да су женска имена више српска него мушка, јер је међу мушким свијетом било више досељеника не само из Албаније, већ и из грчких земаља, који су сви долазили са хришћанским именима. Првобитни закључак по Трнави би био: Косову има много више Арбанаса под хришћанским и српским именима него под малобројним Арбанасима . Због овог малог броја измишљена је и „теза“, јер не треба бирати средства за доказивање албаности Косова.Трнава на једном месту каже: Никада Косово није било српско за за разлику од Корче коју су формирали Срби .Балкански ратови донијели су невоље и расељавање Срба из целе данашње Албаније као и из кнежевине Горичке – Корча. За време Првог свјетског рата, трупе генерала Сараја су наредиле евакуацију Грка. Корча је добила извјестан аутономни статус, са својим Савјетом и новом администрацијом. Од средњовековног села, захваљујући емигрантима у Америци, (који су помагали) градић је просперирао. То је тридесетих година 20. века врло жива трговачка, по европским стандардима уређена модерна варош на важном трговачком путу. Француски конзул Де Пардије у извјештају Министарству спољних послова пов. 999-36 године 1932. пише: Корчу красе електрично освјетљење, водовод, два парка са кафаном, француски Лицеј, руски Лицеј, Српско пјевачко друштво два биоскопа, библиотека, разни спортски клубови (тенис, фудбал), Цинцарско пјевачко друштво „Лира“, корзо и чак 12 лекара и слично.

Омладина се спремала да подигне заслужном националном борцу Влаху Темистоклу Ђерменију споменик. Пошто је већина становника православне вере, доминирају православне цркве Св. Ђорђа и Св. Спаса. Земљотрес који је 1931. године погодио Корчу знатно их је оштетио. Наша влада је допринијела развоју мјеста.Ту се среће развијена текстилна индустрија; производе се свилене кошуље, дамски шешири, фина обућа. Карактеристично за Корчу је развијено банкарство и поштански промет Године 1932. године подигнут је  споменик борцима палим за слободу Албаније. Аутор споменика био је млади албански вајар Паскал од Хиза.