Љеш – древни српски град

Град Љеш, налази се на лијевој обали Дрима око 9 километара од ушћа Дрима у Јадранско море на 30- так километра југозападно од Скадра. Подручје је тешко проходно, мочварно и слабо насељено. Љеш је значајна раскрсница друмских  путева за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љеша је Дрим низводно плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован, коју је основао Цар Душан Немањић. Град је основао Дионисије из Сиракузе 385. године п. н. е, и тад је зван Лис (лат. Lissus).

Руски путописац Иван Јастребов је записао да је Љеш један од најстаријих градова. Константин Порфирогенит га назива Елисос. Био је једна од престоница  краља Гентија(којега су лажни историографи 1976. и  приштински „научници ” назвали Генци ).  Након њега, 168. године прије Христа, био је римски град, а затим је припадао ромејским царевима, па српским краљевима: Стефану Милутину, Стефану Урошу III Немањићу ( у народу и Цркви познат као Свети Стефан Дечански ) и његовом сину Стефану  Душану IV Немањићу, потоњем Српском цару, а након њих и Балшићима  од 1393. године. Затим припада Турцима од 1487. године; а Срби из Љеша су се масовно преселили у Љешанску нахију и Љешко поље, у данашњој Црној Гори општина Подгорица. Током средњег века ,Љеш нарочито од 1578. г. је важно трговачко мјесто на којем се продају житарице и со. Богати Турчин Кукли-бег Бицић  је имао тада два каравансераја, 50 дућана и више ханова и купатила. Године 1614. град је већ изгубио дотадашњи просперитет. У граду се налазила  Православна  епископска резиденција, а имао је свега 500 кућа.

Град је на обали Дрима, а тврђава је над градом је на врху Мрких  планина, које се уздижу изнад града. Градић је тада био, прилично прљав а тврђава је била у рушевном стању. Изнад тврђаве на брду виделе су се рушевине цркве Св. Николе. Ту је био покопан Скендербег, док је по другој верзији покопан у цркви Св. Николе, бившој катедралној цркви у Љешу. Она је претворена у џамију, као и друга црква, Св. Ђорђа. Љеш је добио посебни облик самоуправе крајем XIX вијека.

Никада ни један топоним, на територији општине Љеш, није указивао да је ово место, било ничије осим Српско. Села око Љеша идентична су по топонимским  називима, са  селима у околини Подгорице: Барутана, Штеке, Горња и Доња Горица, Лужани, Толоши, Врањићи, Задриме, Буроњићи, Кокоти, Каракићи  а поље испод града Leze pojë ( Љешко поље ).

Иван Јастребов године 1901. је записао да у његово вријеме, ту има 30 села, а у њима преко 1000 кућа – 720 православних, 200 католичких  и 120 муслиманских кућа. Око 85000 душа оба пола. У Задримљу се налази и град Дањ (данас се назва Вау-Дејс) у коме је била тврђава због које је Скендербег ратовао с Млечанима. У Задриму су спадала и села која  леже јужно од  Љеша, на простору до ријеке Матице, на два сата пута. Тај простор је носио назив Брег -матија. Кроз долину Задрима протичу двије ријеке: Сушица  и Матица, које извиру из Фандских планина. Знаменита мјеста су Кокоти и  Радуни са древног кулом и православном  Црквом Светог Николе. То је стари Сард, гдје је била резиденција епископа и центар Задриме. Ту је био и град, али од неколико земљотреса је уништен. Спомињан је у вријеме Скендербега. Уступио га је Млечанима. У доба Јастребова главно мјесто Задриме је у селу Дајчићи ( Ујаковићи )  у којем је тада био мјудир догани( царински прелаз ). Село Лужани  је смештено испод ланца истоимене планине. По историјским изворима, на врху брда је била црква Св. Архангела. Житељи су и тада једном годишње одлазили горе на ходочашће. Село Буроњи  је испод планине Веља Гора, на којој се налази и село Трошани. Планина Креста раздваја Задриму и област Мирдитија, а погранична села су Виг и Менела. Прво је у саставу племена Дибрићи, а друго спада у племе Спачићи. У задримским селима Какарић и Балдрен, све цркве су биле православне.  Задримска епископија се звала и Сопотска.

Вау-и-Грамшит је био прелаз на Дриму код села истог имена у Задрими, Вау-и-Мулинавет близу села Барутане, такође у Задрими и водио је до тамошње воденице Мулинавет (мулинавет значи млин, воденица), и село Ујмиште има везе  са српском речју и млином, ујмити, унајмити), Вау-Лешес – Љешки прелаз. Тај прелаз је имао назив Широки Брод у Љешу. Између Балшића и Дубровчана била је потписана нарочита конвенција испод  широкога Брода у Љешу 17. јануара 1368. године у погледу царине на Дани тј. дозвољено  им је да пролазе кроз Дањ без плаћања царинске таксе. По пропасти српске патријаршије, сви протоколи и регистри градова и села пренесени су у Цариград. Цариградска патријаршија је, желећи да уплати свој дуг Порти за 25 година, молила исту  да преузме на себе наплаћивање од хришћана из неких мјеста у Албанији, одакле иста, одавно није добијала никакве приходе, па је између осталих места, указала на села у Задрими, подневши списак тамошњих села која подлежу управи Пећке патријаршије.

Кроз место је пролазио пут из Љеша. Српски краљеви су ту радо боравили због благе климе. Балшићи су у Дању имали царинарницу. Ту је за Дубровчане почињала Стара  Славонија тј. Србија. Иван Јастребов пише да цар Душан, док је живео у Скадру, није имао посебних палата, али његова љетња резиденција коју му је отац једном развалио као казну за његово слободоумно понашање према оцу, није се одликовала нарочитим сјајем. Та резиденција је била на обали реке Дрима између Дања и села Бушата, код месташцета које се звало Космач. Ту су касније биле и бушатлијске паше, а резиденција је изграђена од облутака из реке Дрима. У Задрими се налазио град Дањ у којем је била тврђава због које је Скендербег ратовао против Млечана. Дањ је по венецијанском документу (мировни уговор Венеције и Леке Дукађинца) улазио у састав Дукађина. За вријеме рата Ђорђа Кастриотића са Турцима, Захарија, који је називан и Луком, а од неких и Леком Захаријем, имао је у Дању своју кнежевску резиденцију. Након његовог убиства његова мајка Божа ( Божидарка )  је предала Дањ Млечанима ,1446. године.

Љешки Дањ је била граница (и у доба Јастребова) Задриме, Зете и Дукађинаца. Служило је као тачка спајања свих каравана који иду за Стару Србију и даље. Идући из приморја у унутрашњост Старе Србије преко Дукађина неизоставно се морало проћи кроз Дањ. Дрим се мало ниже од Дања рачва на два рукавца – један тече у море, заобилазећи Задриму, ка Љешу. Ту се вршио прелаз преко Дрима на чамцима који су се звали трабакуљ ( трабакуле, отуда и назив за нешто што је пропало – распало трабакуле). Тај прелаз се звао Вауденес (прелаз код Дања). Село Дањ је у доба Јастребова на левој страни Дрима, у подножју планине на којој је била подигнута кула- цитадела. Село је имало 40 кућа са хановима за путнике. Дањ је био познат још од римских времена под називом Dagnum, каравани који су ишли из Бара, Улциња, Скадра, Драча, Љеша, Тиране и  нису могли мимоићи Дањ. У доба српске владавине звао се Дањ, а касније, у доба Млечана звао се Dagno. У Даничићевом речнику стоји „да је ту тврђаву Стефан Немања поново освојио од Византије”. У вријеме српке владавине ту је била царина. Између Балшића и Дубровчана била је потписана нарочита конвенција испод  широкога Брода у Љешу 17. јануара 1368. године у погледу царине на Дању.

Валија је на основу потребних и прикупљених података, одговарао Порти да у Задрими више нема ниједног села у коме би живели православни, него да су сви становници или католици или муслимани, што је била ноторна неистина и пропагадна фанатиотског Патријарха Караџе Грка као и његовог посилног.

Марин Бицић надбискуп барски и примас Србије, је у свом путопису из 1610. године записао да река Дрим (од Охридског језера до Љеша) дијели Србију од Албаније.

У Првом балканском рату, Љеш 18. новембра 1912. заузимају делови српске  II дринске  дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими 1915.-1916. године прелази већи део српске војске при повлачењу на југ из Србије, током Првог светског рата. Као војни капелан, са војском је био  и млади јеромонах Јустин Поповић, који је монашки  постриг примио у старој скадарској Цркви.

Промену топонима делимично је, са војних топографских карата, покушао да уклони  Енвер Хоџа -Колица Гогољи -Сандро Мавројанис  године 1981. Значајни отпор доживио је од свог ратног друга Мехмед Шехуа, који је због противљења Енверовој приватној партији, сурово ликвидиран, отет са улице у Тирани и убачен у војни санитет, те хитно „оперисан ”. Један од најбољих познавалаца Југословенско – Албанских односа, некадашњи Амбасадор у Тирани, Бранко Коматина у својој монографији „Југословенско – албански односи 1944-1984 “- Београд Службени лист СРЈ;  2000, износи званичну верзију о „самоубиству ” Мехмед Шехуа марта 1981.  Аутору ових  редова ћерка Мехмеда Шехуа, Ремзија, ставила је на увид обдукциони налаз руског  патолога  проф. др. Николаја Рисункова, гдје је утврђено да „нема прострелних рана, на тијелу Шехуа, те да исти није извршио самоубиство ”.  Деведесетих за време масовног погрома  Срба из Албаније, настављена је девастација древног града Љеша која траје до данашњег дана.