Срби у Албанији, пет сеоба Срба – трећи део
Пише: Дејан Бешовић
Лондонским уговором о миру од 30. маја 1913. године прокламује се независна Арбанија, под протекторатом Аустро-Угарске. Разграничењем између Црне Горе и Арбаније Скадар са околином, укључујући и Враку, припао је Арбанији.
У Првом светском рату, током операција 1915. године, прозрену су намере аустро-угарских и немачких јединица да продру на југ и одсеку одступницу српске војске преко Арбаније на Јадран. Зато су црногорске јединице продрле у јуну 1915. године из Ђаковице и Подгорице у Арбанију и заузеле Скадар и Љеш ради обезбеђења залеђине српске и црногорске војске. Врака се поново нашла у саставу Црне Горе и у њој се успоставља црногорска цивилна управа.
Под утицајем аустроугарске пропаганде побунили су се у јесен 1915. године малесорски католички барјаци у Дукађину, који су изровали све путеве преко Проклетија са циљем да спрече одступницу србијанске и црногорске војске на Јадран. Зато је црногорска врховна команда у недостатку резервних војних снага ангажовала Врачане за угушење побуне. Од Врачана је образован Добровољачки батаљон од око сто људи, који је разоружао малисоре уз жртве од четири погинула и два рањена борца и принудио их да поправе разроване путеве. Одржавао је ред у Малесији до повлачења српске војске. Зато је одступница српских јединица преко Проклетија спроведена без већих жртава. По извршеном задатку батаљон се повукао у Враку и расформиран.
Приликом повлачења српских јединица за Скадар и Љеш Врачани су их прихватили и нахрањивали у своје домове и са својим запрегама преносили им ратни материјал до Љеша. У неуспелом покушају повлачења задржао се у Враки генерал Радомир Вешовић са пратњом. Врачани су га сачували од заробљавања. Из Враке се вратио за Црну Гору. Аустро-угарске окупационе власти су покупиле оружје у Враки, али су Врачани успели да део наоружања сакрију и задрже.
Сви угледни Врачани њих 450 по други пут су морали да се трајно раселе селе за Црну Гору и Србију у веома кратком периоду .
Крајем 1920. г .Друштво народа је донело Резолуцију којом се условљава пријем Арбаније у Друштву признавањем националних права мањинским народима. Арбанија је прихватила услове, па је фебруара 1921. примљена у Друштво народа, чиме је признат њен међународни статус. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца успоставља Посланство у Тирани и конзулате у Скадру и Корчи и врши коначно разграничење са Арбанијом. Врака је припала Арбанији.
Године 1921. Арбанију потресају међупартијски сукоби око превласти, који имају верску примесу са страначким лидерима: муслимана Ахмед-бег Зогуа, ортодокса Фан Нолија и католика Марк Ђона. Победила је Народна странка Ахмед-бег Зогуа, али су је наредне године свргле са власти странке хришћанске коалиције. За председника владе долази Фан Ноли, који за нешто више од годину дана владавине забрањује самостално деловање источно-хришћанској српској и грчкој цркви са намером да их укључи у аутокефалну источно-хришћанску арбанашку цркву. Врачани одбијају да напусте православно-српску и укључе у арбанашку цркву, па су због тога затварани и премлаћивани. Два Врачанина су подлегла од задобијених рана, а један је стрељан.
