Срби у Албанији ,пет сеоба – осми део
Пише: Дејан Бешовић
Око 50 врачанских породица одлази у мају, јуну и јулу 1941. из Пећи за Подгорицу и 40 врачанских породица одлази за Скадар . Смештају се у нехигијенским просторијама. Од заразе и глади помрло је много деце. Касније су пребачене у Избеглички логор преко Мораче-Подгорица а у Скадру бивају смештени у Велипоју у баракама које су биле опасане бодљикавим жицама и стражом. У логору су Врачани добијали следовање за исхрану у кукурузу, брашну и пиринчу.
У Подгорици су два Врачанина убијена ,док је у Скадру убијено шест Врачана на ,као припадници ослободилачког покрета.
Било је врачанских избеглица у Црној Гори који су смештени у Избеглички логор у Бару.
Неутврђен број врачанских породица успео је да избегне логоре у Црној Гори и да се поврати у Враку и њену околину. Њих прихватају скадарски бегови да им обрађују земљу у својству чифчија. Смештају се код својих рођака, комшија и пријатеља.
У мају 1941. године Гани-бег Црноглавић (Круезију) из Ђаковице нуди избеглим Врачанима у Пећи и Ђаковици уточиште у Враки или у било којем крају доратне Арбаније с тим да прихвате поданство Православне аутокефалне арбанашке цркве. Врачани су одбили ову понуду .
У пролеће 1942. године око десетак врачанских породица из Пећи и Ђаковице одлазе преко Призрена за Скадар, а из Скадра за Враку за чифчије скадарских бегова; и за село Барлај испод Брдањола, где раде као надничари код сеоских газда.
Другог августа 1941. седам врачанских породица успело је да се пребаци из Пећи на српско управно подручје у Косовској Митровици, али их ту немачке окупационе власти задржавају и предају италијанским окупационим властима у Приштини, где су смештене у Избеглички логор. Радно-активни мушкарци су издвојени и одведени за Калимаш у Арбанији, где раде у руднику. Они беже из рудника и у тренутку капитулације Италије стижу у Приштину, узимају своје породице из логора и са њима одлазе за Враку, где од скадарских бегова добијају земљу за обраду у својству чифчија.
Непосредно после репресивних мера Косовског пука у Пећи и Ђаковици, у децембру 1943. године, око 50 врачанских породица из ових градова одлазе за Враку и у села у околини Скадра, где током 1944. године раде као чифчије скадарских бегова.
У ратном вихору (1941-1944) избегло је у Враку и у села око Скадра близу 270 врачанских породица или 1/3 насељених Врачана у Метохији. На том пределу остају све до ослобођења Скадра – 28. новембра 1944. године.
До краја децембра 1944. године ослобођене су све територије у Југославији и Арбанији у којима су се налазили избегли Врачани. Жртве током четворогодишњег беспућа биле су огромне: погибије у одбрани земље и у заштити својих огњишта, помор од епидемија и глади у избегличким и заробљеничким логорима, жртве у стрељањима, покољима, вешањима и у јединицама ослободилачке војске у којим учествује знатан број Врачана. Избегле врачанске породице у којим су остала деца, жене и старци, а у одсуству врачанских бораца за слободу, који настављају борбу и крваре у неослобођеним крајевима Југославије и у гушењу контрареволуције у Дреници, у очекивању заробљеника из немачких логора у неизвесности да ли су у животу нестали чланови породица, захвата слободарско усхићење и жудња за повратком на своја згаришта у Метохији.
Из Враке и околине Скадра полазе током зиме 1944/45. избегле врачанске породице за Метохију и то једним правцем преко Кукса и Призрена и другим преко Скадарског језера (бродом) до Вир Пазара, а одатле возом (којег сами гурају, јер није било локомотиве) до Подгорице из које одлазе за Пећ камионима и пешке. У Враки је остало седам избеглих породица и један самац који је остао без родитеља и у Враки је засновао породицу.
Избегли Врачани у Црној Гори и унутрашњост Србије враћају се у Метохију, као и друге избеглице, из сопствених побуда и без потицаја новоуспостављене власти, са успутним заплетима и задржавањима с обзиром да су саобраћајнице порушене, а саобраћајна средства уништена или онеспособљена.
Одлука Националног комитета народног ослобођења Југославије од 6. априла 1945. године о забрани повратка избеглица “у пријашња места живљења није имала значаја за повратак избеглих Врачана у Метохију, јер су се они до тада мање-више вратили.Но, избеглим Врачанима није допуштено да се врате на своја имања, већ су задржани у Ораховцу и Пећи.
Срески органи власти у Ораховцу и области органи власти у Призрену нарочито су се показали одбојни према повратку Врачана на имања у Подримљу. За утеху Врачане су сместили у врло бедним просторијама у Ораховцу. Дали су им помоћ у исхрани с обзиром да су били лишени сваке могућности да је обезбеде. У тим просторијама остали су изоловани од својих насеобина пуних годину дана док није спроведена ревизија њихових имања.
Забрана убаштињења Врачана на њихова имања имала је за циљ да се изврши ревизија њихових и других насељеничких имања у њиховом одсуству. Тиме је предодређена субјективност у решавању спорова, а у корист успостављених власника од стране окупатора и његових сарадника.
Спровођењем доратне аграрне реформе беговима и агама је одузимано власништво над земљом са новчаном накнадом из државне благајне и уступана у власништво дотадашњим обрађивачима и то чифчијама без накнаде и закупцима и наполичарима са накнадом. Међутим, са упоредним спровођењем колонизације поједине парцеле откупљене од бегова и ага, ако су се нашле у ограниченом фонду за колонизацију, додељиване су насељеницима. Чифчије, закупци и наполичари су на тај начин лишавани дела земље коју су обрађивали без накнаде јер на њу нису имали тапију с обзиром да им није уступљена у власништво. Зато одузимање ове радне земље насељеницима у процесу ревизије и њено давање у трајно власништво ранијим обрађивачима има своје оправдано значење.