Знаменити Срби у Албанији – Милош Ђорђев Николић – Миђени (1911-1938)
Пише: Дејан Бешовић
*** Поводом повратка његове четри збирке поезије ,на српском језику ,које је Сугурими- тајна обавјештајна служба Албаније , заплијенила од 1945-1975 године
Миђени је био и остао варљиви крик који грми у садашњости све времен. Међутим, прошло је 113 година од његовог рођења, и 86 година од његовог путовања у вјечност. Миђенијеву глас је вила која се пламсала у етру као гром одјекује сада и заувијек, када бјежи са плавог неба и крв му плава и дубока, од клонулости. На све могу да остану „насилни“, као што само он има мјесецима, у њедрима виса, и поклонити се вјечности, као живот од кога примамо лијек Причешћа, нерв муње, јарост олује, дубина бесплодности, и благослов Божији, вјечни и земаљски. Нико други у нашој књижевности није остао тако моћан, преплављен, убједљив и онај који изазива панику као Мигђени, као његов стих и необичан дизајн ентеријера. Иако режими Зогољија и Хоџе ,нису престајали да анатемишу његово ремек дјело, о побуни су ћутали. Он је попут атмосфере данашњице, али тако магичан са својим стихом искованим у промрзлој души и њежном тијелу, у срцу Везува и здрављу Стеркеке. Миђени је био и остао један од кичмених стубова књижевности 30-их, једна од најизненађујућих експлозија не само свог времена, Миђени је био најсавременији писац 30-их година, он је, као нико други, сву грађу коју је користио подвргао непогрешиво новом, егзистенцијалном, једноумном углу. Човјекова судбина у свету, његова срећа и несрећа, то су биле доминантне теме у Миђенијевом стваралаштву. Далеко од сваког догматизма и сентименталности, Миђени човјека није видио ни као биће са идеалним, божанским савршенством, ни као гмизаваца којег гази свака нога.Историју, а са њом и наше колективно памћење, помало обликују моћи, догме и демагогије, а постоје докази да треба гријешити, и то не само гријешити , већ са њим, док стоји и расте пун милости и величине у пантеону вриједности и ријечи. Његов стих, године пјевања са преливом, његова пјесма, ради са темељом, неумољива и упорна.
Завјет који долази и изнова долази сваком од нас, да свједочи, да слави, да пробуди и пробуди и трећи пут кажемо пробуди из дубине себе, људску вољу ,људску љубав. Иста снага која му је потребна а стихове баца као зрневље пшенично и коначно их препушта забораву. Када и вриједност, љубав вјечности и снага истрајности у сваком срцу и сурова, али речита љепота, падају нам са неба у крило и после 113 година. То је то име, тај за, тај Завет који долази и изнова се рађа у сваком од нас, да свједочи, да слави, да пробуди и прене из дубине себе, људску вољу. Иста снага која му је потребна даје крила сваки пут када небеса затраже свој лет, треба му дати јаке ноге, сваки пут када треба да побиједи древни мит о Сизифу или родној Враки ,треба да дá срце и ватру сваки пут када нестрпљиво чека истрајност те авантуре . А повјерење је због чињенице да је велики Миђени толико дао у тих неколико тешких деценија свог живота, у атмосфери великих шокова, моћних промјена и многих других ствари које су трасирале пут којим су пролазила свакодневна искушења тог времена а сада све прошло,са тугом .Име помало заборављеног Скадарског Његоша ,после више од вијека поново испливава и заузима и заузеће водећу позицију . Што рећи бесмртном Миђенију као „Скадарском Његошу “ осим : Добро дошао као свој међу своје. Добро дошао у свој језик ,међу свој народ ,међу племе Његошево ,бесмртниче Скадарски …
