Историја Срба у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци IX

Пише: Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

Један од ефикасних начина да се досегне до што већег броја Срба расутих широм овог континента јесте и црквена штампа. Било је довољно тешкоћа у организовању српских парохија: почетно одушевљење се брзо гасило, а поверење и слога су били ретки. Због недостатка сарадње подршка је тражена у што ширем кругу. Апели и позиви на учлањивање, материјалну и моралну подршку, упућивани су у свакој прилици што је могуће већем броју Срба у целој Аустралији.

У ту сврху покретани су и штампани епархијски и парохијски листови и издаване разне брошуре. Али, због недостатка средстава и недовољног броја људи који би се тиме бавили, у већини случајева су се брзо гасили.
Из извештаја који је Епархијском савету поднео уредник епархијског листа Светосавље, види се да је популарност листа увек била на ниском нивоу. Као разлог наводи се да „осим појединаца, наш народ овде уопште врло слабо чита било шта.

Од оних који читају, има велики број ‘критичара’ који не читају да би нешто научили, већ да би сазнали неку интригу и евентуално критиковали некога. Други разлог је – преоптерећеност свих који раде на добро наше Цркве и заједнице у овој земљи. Посла је много, а посленика мало, тако да нема много сарадње и помоћи.“

Временом, када би се указала прилика, неки од њих су поново покретани. Покушаји су непрестано чињени, да би се што више Срба информисало и позвало на учешће у црквеном животу на овом континенту.

Први српски црквени лист у Аустралији је био:
СВЕТОСАВЉЕ
Орган српске православне црквене општине Св. Сава, Варивуд, који је почео са излажењем 1. септембра 1949. године.
Светосавље је периодично излазило свега неколико година. Док првих неколико бројева верно одражавају стање међу новодосељеним Србима у то време, каснији бројеви се састоје од родољубивих чланака, есеја и поезије, уз готово потпуно одсуство текстова који би описивали или одражавали тадашњу ситуацију, локалне прилике и догађаје.

ЕПАРХИЈСКИ ВЕСНИК.
Почео је са излажењем 1967. године, под именом Весник Слободне српске православне цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Сиднеј, НЈВ. Први уредник је био Живорад Маринковић. Уредник од 1982. године је био јеромонах Тома Казић, након њега од 1993. године лист је уређивао протојереј Драган Сарачевић, а потом протојереј ставрофор Драгомир Шиповац од 1999. до 2005.

СВЕТОСАВЉЕ
Одлуком Епархијског управног одбора лист Светосавље је почео да излази у Сиднеју, од 1. јануара 1984. године. Обзиром да је први црквени лист у Аустралији носио назив Светосавље, ово име је ради континуитета поново узето за лист Српске православне цркве, Епархије за Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку.

За главног уредника је постављен о. Милан Збиљић, парох лазарички, који се трудио око излажења листа све до свог одласка из Аустралије, 1990. год. Светосавље је на машини куцала монахиња мати Јелена у ман. Св. Саве, Илејн, а лист је слаган и штампан у Сиднеју и потом достављан поштом свим парохијама у јурисдикцији ове епархије. Администрација и благајна листа се водила у Сиднеју, а уредништво је бирано на почетку сваке године, потом повремено и ређе.

Одлуком ЕУО-а од 8. августа 1990. за уредника је постављен Србољуб Милетић. Како је он истовремено био постављен и за секретара епархије са седиштем у Мелбурну, уређивање и израда листа су такође, пренети у Мелбурн, док је штампање настављено у Сиднеју, у тиражу од око 1500 примерака по броју. До краја 1992. год. лист је продаван по $2 а од 1993. по $2.50. Приход је углавном покривао трошкове издавање листа, чију благајну је водио епархијски Благајник у Мелбурну. Претплатника скоро да и није било, а лист се слао бесплатно
свештеницима сестринске Епархије у Аустралији, извесном броју приложника и сарадника, затим у иностранство појединим епископима, Богословском факултету СПЦ у Београду, Патријаршијској библиотеци и виђенијим гостима ове Епархије, на укупно на око 60 адреса.

Теме листа су биле црквена збивања, духовне теме и чланци из наше историје и културе. Сталних сарадника или дописника није било а уредник је сав посао обављао готово увек сам. Због тога је недостајало много више вести и занимљивости из црквеног живота у Аустралији. Ипак, од појединих свештеника и сарадника повремено је стизало понешто материјала, али не довољно да би лист имао изразити карактер гласила ове Епархије.
У извештају уредника Епархијском управном одбору се каже да: „није било никакве акције за промоцију и популаризацију епархијског листа. Под изговором да лист „не може да се прода“, „народ га не чита“ и т.д. он је, углавном остављен да се сам брине о себи. Због тога је интересовање по мало опадало, као и број издања: почетком 90-тих смо издавали од 1500 до 1700 бројева, а крајем 90-тих једва 1100.

„Поред свега овога,“ додаје уредник, „лично сматрам да су Светосавље и потом Светосавски весник, имали успеха у нашим условима, имајући у виду скромна средства у опреми, техници и људству. Нарочито ако узмемо у обзир број Срба у Аустралији у односу на број примерака по издању (на око 100,000 људи 1000 примерака) то би износило 1% – чиме се ни много јачи листови не би могли похвалити. Такође, и од самих читалаца, који су се ретко јављали, ипак смо добили више похвала него критике.“Под именом Светосавље, епархијски лист је издаван до јуна 1992. закључно са бројем 33. када је спојен са Весником Епархије Новограчаничке Митрополије.
Светосавски весник, и раније Светосавље, излазили су редовно четири пута годишње, до септембра 1994. Тада је Епархија аустралијско-новозеландска Новограчаничке митрополије, поново покренула посебан лист Весник.

СВЕТОСАВСКИ ВЕСНИК

По одлуци ЕУО ове Епархије аустралијско-новозеландске и Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске Новограчаничке митрополије, Епархијски весник Новограчаничке епархије и Светосавље су од септембра 1992. излазили под заједничким именом Светосавски весник. Годину дана након тога, Весник је поново почео да се издаје одвојено, а епархијски лист епархије СПЦ у Аустралији је задржао заједнички назив.
Светосавски весник, заједнички лист обе епархије Српске цркве у Аустралији и Новом Зеланду, благословом епископа Милутина (Кнежевића) покренут је поново за Васкрс 2006. и излази до данас. Уредништво: прот. Србољуб Милетић, прот. Драган Сарачевић, прот. Саша Радоичић, Татјана Милетић и Љубица Радоичић.

ГЛАСНИК СВЕШТЕНИЧКОГ БРАТСТВА

На првом састанку свих свештеника СПЦ у Аустралији, који је сазвао архијерејски заменик, прота Булован, 23-25. априла 1960. у мелбурншком предграђу Ст. Албанс, решено је да свештеничко братство почне са издавањем свог органа под називом „Гласник“.Уредник Гласника, Милован Мојић, који је штампао и уређивао овај лист у Мелбурну, након издатог Васкршњег броја 1966. године,најавио је свој одлазак у Југославију, у посету родбини након 25 година странствовања, па је уређивање листа прешло у Сиднеј, на старање проте Илије Булована.Видовдански број (те године штампао је у Сиднеју Владимир Миладиновић.