Српски манастир Светог Јована Рашког у Враки!

Манастир Светог Јована Рашког је некадашњи српски манастир код села Кула Рашка  у близини  Скадра, данас Албанија.

Српски краљ Јован Владимир је настрадао мученичком смрћу 22. маја 1015. године. Мошти су му биле сахрањене у цркви Пречиста Kрајинска. Деспот Михаило Ненадовић је пренео његове мошти у град Драч 1215. године, а 1381. кнез Kарло Топија је саградио манастир посвећен Јовану Владимиру у Елбасану, у који је пренео мошти из Драча. Kовчег у коме су чуване мошти Јована Владимира су опљачкане. Пљачкаши су отворили свечев гроб, узели сребрне украсе и мошти Јована Владимира. Годинама касније, верници из Елба сана су купили мошти по цени од 700 пијастера (7000 златних дуката)

Током Другог светског рата Њемачка војска је запалила манастир 1944. године, иконостас је уништен и мали дио се чува у Националном Историјском Музеју у Тирани. Захваљујући ковчегу мошти су остале сачуване. Политичка превирања у Албанији довела су до рушења храма 1967. године и манастир Светог Јована Владимира је претворен у војну јединицу. То су биле године најсуровијег уништења православних Српских светиња. У међувремену, реликвијар са моштима светитеља је премештен у Цркву Свете Марије у Kала област у Елбасану.

Иван Јастребов је писао о овом селу и том некадашњем српском манастиру, посвећеног Јовану Крститељу, по селу прозван и манастир Светог Јована Рашког, који је био предмет спора православаца и католика. Рушевине манастира се налазе на путу од Скадра ка Дривасту, са лијеве стране, на сат од пута, у подножју планине Маранај, код села Раш и у близини општине Врака. Манастир су подигли посилни Светог Јована Владимира. Манастир је свакако је подигнут много прије владавине  Стефана Немање. Ширина цркве је 16 лаката, дужина 2 лаката и 9 лаката у висину. Поред цркве је старо гробље. И црква и гробље су опасани 1869. г. зидом о трошку управе, ради отклањања поновних расправа католика и православних око те цркве. Хекар је описао једну епизоду тих раздора 1855. г. и дао је право католицима на ту цркву јер су му православци општине Враке скорашњи досељеници из Црне Горе, док су му католици од пре тога управљали том црквом. Јастребов сматра да је Хекер тенденциозан и да готово искривљује истину у корист католичке вјере.

По Јастребову у селу Кули и Рашу никада није било нити је тада било католика. Становници су од памтивека били православни Срби  као и у селима Каменица, Ливадице, Балшићи, Млади Борич, Стари Борич, Грил, Омаре, Котроман, Стари Штој, Нови Штој, и Коплик (Копљаник ), Дањ ,Дриваст.

 Маријан Болица у свом опису Доње Зете (скутарског санџака) помиње спомиње она мјеста заједно са селима у којима су живјели Срби православци (de rito serbiano). По њему је тада у селу Рашу било 40 кућа. Ни тада ни у доба Јастребова ту није било ни једне католичке куће. Житељи Коплика, који су се потурчили, били су у том спору са католицима око рашке цркве, на страни православаца. Њихови дједови и предједови у близини села Раша, увијек су ту цркву сматрали православном. На њу су гледали и као на своју сопствену. И скадарски старци Турци су без околишања свједочили да је та црква увијек била јавно добро хрићшана православне вјере и да су католици однедавно почели исказивати претензије на њу, и то спрам утицаја језуита који су хтјели да ту оснују свој манастир.

Као доказ својих права, католици су наводили да је поред те цркве сахрањено неколико католика. То су били католици који су били убијени близу цркве, али који су били житељи удаљених мјеста претежно из Пуке . Није било лако носити мртве њиховим кућама, а рушевине хришћанске цркве са хришћанским гробљем су биле у близини. Тих пар гробова су се налазили изван српског гробља и без икаквих натписа и ваљаних плоча, док се на српским гробовима још виде остаци плоча и натписа које је уништила рука злобника.Најпознатији гробови су свештеничке породице Крстовић, који преко девесто година живе на подручју Куле Рашке.

Као доказ својих права, католици су наводили да је поред те цркве сахрањено неколико католика. То су били католици који су били убијени близу цркве, али који су били житељи удаљених мјеста. Није било лако носити мртве њиховим куама, а рушевине хришћанске цркве са хришћанским гробљем су биле у близини. Тих пар гробова су се налазили изван српског гробља и без икаквих натписа и ваљаних плоча, док се на српским гробовима још виде остаци плоча и натписа које је уништила рука злобника.

Да је рашки манастир био српско -православни доказује и була папе Иноћентија VI, у којој он 26. октобра 1356. – даје на знање балешком (Bolaenzi) епископу о томе да је манастир Св. Јована, који се налази у Дривастској епархији у “рашскои имперiи”, опустио и готово сасвим пропао захваљујуи шизматицима те империје након што је посљедњи игуман Андреј  умро у Риму као католик – налаже овоме епископу да он почне њиме управљати и да настани тамо неколико монаха. Не зна се шта је балешки епископ о том питању урадио, али манастир је наставио да буде у рукама православних монаха и 1376. године, иако Папа Григорије XI (код Јастребова погрешно стоји VI) у својој були из те године пише дубровачком архиепископу да се постара да за манастир Св. Јована нађе способног и достојног старјешину. Изгледа му ту није пошло за руком. И 1442. г. тај манастир је под управом православаца што се види из капитулације када су се житељи Дриваста добровољно покорили властима Венеције. У њој се изражава захтјев да њихов манастир Св. Јован de stole, а на другом мјесту de Stoya (по имену поља на којем се манастир налази) задржи своје границе да би резиденција православног владике био град Птиста (Ptista). То мјесто је на путу из Коплика преко Каменице са десне стране у племену  Кастратима. У доба Јастребова тамо су затечене  само рушевине. Постоји предање да су из тог мјеста потекли сви попови из Зете и Брда. Манастир је након смрти посљедњег српског цара препуштен судбини на вољу. Православни монаси су се одали политици и занемарују манастир. Синовац Скендербега, Хамза, опустошио је све око Дриваста и Штојско поље. Није поштедио ни манастир који је тада падао у запуштеност захваљујуи интригама латинске пропаганде.

По католичким изворима, то је био бенедиктински самостан св. Ивана од Стоје, у насељу Раше, код Скадра. Мјесто насељавају од 1820. – 1830. православни Спичани и нека братства из Старе Црне Горе, бјежећи од сиромаштва и крвне освете. Од 1855. потражују рушевине манастира тврдећи да од старине припада православцима. Пошто православни добијају своју цркву тек 1857. мртве су до тада сахрањивали до порушене манастирске цркве. 1869. године, због спора католика и православаца, турске власти забрањују свима да се ту окупају и рушевине ограђују зиданом оградом  око цркве.

Истраживања и ископавања око Манастира 1923-1935 која су обавили Академици :Александар Дероко ,Никола Вулић-Врачанин и Никола Несторовић недвосмислено су утврдила да је Манастир Светог Јована Рашког ,Српско православни манастир кога су готово миленијум опслуживали Срби из свештеничке фамилије Крстовић.