Знаменити Срби у Албанији – Ристо Силић

Пише: Дејан Бешовић

Ристо Силић рођен је 16. август 1882 у Скадру у једној од најстаријих и најзначајнијих Српских породица. Био је  песник, публициста, адвокат и борац за слободу. На његово стваралаштво утицале су идеје и осећања романтичара. Његов отац је био пекар, што му је омогућило да Основну школу на српском језику „Обилић “ заврши код професора Ђорђа Харалампића у Скадру, а касније у Руждију (турска средња школа), гдје је одмах изазвао своју анти-османску пропаганду међу ученицима. У одређеном тренутку бива ухапшен а породица га је склонила на Цетиње, у Црну Гору, гдје су се раније населила три његова брата. Силић није прекинуо своју националну активност током 10 година колико је био у егзилу. Заједно са браћом отворио је мали хотел „Албанија“ који је служио као састајалиште за патриотске лиге. Такође је путовао у Румунију и Бугарску да се састане са тамошњом албанском заједницом што је изазвало жестоко негодовање његове браће. Силић је био активни учесник Албанске оружане побуне 1911. године, и заједно са својим сарадницима Хилом Мосијем и Луиђом Гуракукијем члан његове руководеће структуре „Албанског комитета“.

Учествовао је на скупу Герче (Герче, данашња Црна Гора). У међувремену, сви ови догађаји су га инспирисали да пише, многе патриотске песме појавиле су се у новинама албанских заједница. Први балкански рат затекао га је на Цетињу. Након што су га аустријски обавјештајци известили да је на списку за хапшење заједно са другим тамошњим албанским емигрантом, напустио је Цетиње и сакрио се у Котору . Он и његови другари су дошли у Скадар 1913. аустријским паробродом . Црногорски суд га је у међувремену у одсуству осудио на смрт као „непријатеља црногорске државе“.
Политичка ситуација у Скадру је такође била турбулентна. Као дом многих заједница које подржавају интереси различитих европских сила, постојале су оштре контрадикторности и недовољна подршка новоствореној албанској држави. Ристо је одмах почео да ради на уједначавању става између хришћанске и муслиманске заједнице. У то вријеме у Скадру су постојала два главна пропагандистичка штампана органа: Тарабош из Арбереш Терензио Точи, отворено про-италијански, и Седа-и Миллет (Глас нације) Муса Јуке, протурски. У исто вријеме, Есад паша Топтани је већ успоставио своју зону контроле у ​​централној Албанији, уз подршку учесника Лондонске конференције 1912–1913, а његове пропагандне јединице су такође основане у Скадру. Силић је успео да заузме отворен став против свих ових. Био је један од оснивача патриотског клуба Албанска лига, и главни уредник часописа Нова Албанија, са Хилом Мосијем као директором и Карлом Сумом као благајником. Поред патриотске делатности, новине које излазе два пута недељно давале су му могућност да објави многа своја дела која због финансијских проблема није могао да објави као књигу. Силић је поднео оставку у часопису Нова Албанија због неслагања око позивања црногорске стране у војну помоћ ради сузбијања есадистичких и протурских јединица у Скадру. Придружио се добровољачким јединицама које су ишле у помоћ принцу Виду против муслиманских побуњеника Хаџи Камилија. Ослобођење Скадра 1914. током Првог свјетског рата затеко је тамо Риста Силића. Он бива одмах ухапшен заједно са Луиђом Гуракућијем. Преки војни суд осудио га је на смрт. Живот му је спасио Лазар Томановић који је гарантовао да Ристо Силић није албански националиста, већ напротив Скадарски Србин.
Са поетске тачке, Силић је већ почео да практикује своју јединствену поезију. Завршетком Првог светског рата своју енергију је усмерио на област права. Подухвати нове албанске државе изазвали су код њега горко разочарење. Ристо ће маја 1932. године записати: Сва моја борба за бољу просперитетнију Албанију је грађење куле на пјешчсном жалу“ Радио је као судија у Валони 1921, а 1923. постао је први секретар Министарства правде. Ипак, 1924. подноси оставку и враћа се у родни град Скадар не бавећи се више политиком од 1925. године. Као адвокат је радио до краја живота, тачније до 1. маја 1936. Књига Риста Силића „Покајање “ на српском језику налази се у рукопису у заоствшти академика Каплана Буровића. У тој књизи Силић описује своју знамениту Српску фамилију Силић и жртву његове породице за „албанску ствар“ која га је на крају коштала живота.
О Ристу Силићу, Академик Каплан Буровић је записао: у потпуности познавао албански језик након што је ступио у контакт са делом других песника народног буђења. Истовремено је почео да пише поезију; то је било око 1900. године. Иако је његов језик био тежак у дијалекту, пун српских или турским позајмица, његова поезија показује таленат у развоју.  И после 1915. године, када су његова лексикологија и фразеологија добили јасан албански језички облик, његов правопис је остао исти.
Као метрика, његова прва дела су јасно заснована на албанском фолклорном осмосложном стилу стиха. Углавном је користио трохејске стихове са врло мало јамба. Користио је и стихове са 6, 7, 10, 12, 16 слогова, где 6 и 7 углавном у јамбовима, а 6, 8, 10 доминирају трохејима, понекад чак и мешовитим метриком.
Силић је завршио гимназију на Цетињу. Тамо је ступио у контакт са класицима као што су Хомер, Толстој и Љермонтов. Његова прва поезија била је личне природе, понекад са нотама хумора или друштвене туге. Такве су биле његове прве песме на српском језику Чистоћа, Женама без деце, Пјесма о алкохолу), У самоћи итд, које га приказују као поремећену романтичну душу која покушава да живи у миру само са својим унутрашњим светом. Али главне теме за Силикића биле су патриотске. Испуњен оптимизмом и бесом против сваке врсте угњетавања, Силић је очигледно песник који позива на акцију и критикује стагнацију и пасивност. Његова порука је била јасна „С’кеми ц’пресим нга Европа“ (не можемо очекивати ништа од Европе). Једина збирка поезије коју је Силики успео да објави за живота била је Одсјај крвавих дана објављена у Трсту 1913. године, на 176 страница, под великим утицајем његових искустава из побуна 1910-1911. Друге његове песме сакупљене су из часописа тог времена. Слично Асдренију (Лазгуш Поградецију ) Силић у својој поезији поред патриотских даје и социјалне нијансе. Његов „јунак” је идеалистички сељак, који све оставља иза себе и одлази да се бори за своју земљу.  Током 1912-1915 написао је много песама, у око 4.000 стихова. Врхунац његове поетско – прозне мисли је роман „Покајање “.