Насељавање Срба на територији данашње Албаније
Пише: Дејан Б.Бешовић
Срби долазе и насељавају се у подручју Албаније у 6. веку када 548. године освајају Драч. Прва Словено – Српска заједница – Склавинија на територији данашње Албаније била је Вагенетија око реке Војуше, укључујући Епир све до Пелопонеза коју су формирали Вајонити, по којима је Војуша и добила име, словенско – српско племе, са којима су дошли у додир и симбиозу у Егејској Македонији након инвазије словена на југ и опсаде Цариграда 626. године, вероватно негде око 631. године. Оба племена се након одређеног времена померају западно. Срби се селе из Сервије најпре у данашњу јужну Албанију са центром у граду Десник код ушћа реке Деснице у Војушу, а затим мало северније где у Дукљи- Диоклитијска Србија, формирају прву српску државу са престоницом у Скадру, и даље Захумље, Травунију и Паганију, а Вајонити се помјерају дуж реке Бистрице ка Јонском мору, а потом северније према Војуши. Вајонитска заједница је једно време, била самостална након чега их покорава Византија 802. године. Познати су владари Вегенетије. Били су то спатари Теодор и Иларион.
Убрзо Бугари 843. године успоставлљају власт у једном делу данашње Албаније и Епира, а потом успостављају власт над великим делом данашње Албаније и скоро целим источним Балканом 918. године. Бугарска владавина траје све до 1018. године кад их коначно покорава Византија ( Источна Ромелија). У том периоду граница између српске и бугарске зоне утицаја – територија, била је река Шкумба. 879. године је образована епископија словено – српског племена вајунита Вегенетија са центром у Главиницама (данас Балшић) која је била мисионарско поље деловања Светог Климента и која је била потчињена Охридској архиепископији, тада бугарској цркви.
Бугарски цар Самуило је поразио Дукљу 1010. године којом је владао први српски кнез Свети Јован Владимир, који је владао : Диоклитијом, Свачом, Дебром, Матом, Дукађином и другим областима укључујући Драч и који се предао бугарима у подручју Скадра. Након удаје Самуилове ћерке Косаре за Јована Владимира, Дукља постаје вазална у саставу Бугарског царства. У томе периоду шаролик је распоред Словена на подручју данашње Албаније. На сјеверу су били Срби, јужно од Шкумбе Бугари (у такозваној Кутмичевици), а јужно од Војуше вајонити ( Војуниши ) који су делимично бугаризовани. Након смрти цара Самуила, његов наследник Радомир је убрзо убијен од стране његовог брата од стрица Јована Владислава, који је завладао Бугарским царством али краткорочно до погибије 1018. када Византија преузима Бугарско царство. Јован Владислав је на превару убио српског кнеза Светог Јована Владимира ,који је након Самуилове смрти наставио да влада Дукљом која се простирала до Драча. Након смрти Јована Владимира, његов култ се проширио целом Албанијом и Зетом и на остале Српске земље около и до дан данас траје и веома је снажан међу православним у Албанији. Јован Владимир први је Српски светитељ и мошти му почивају у манастиру Шен Ђон код Елбасана а део у новој Саборној цркви у Тирани. Син Јована Владислава, Пресијан се није мирио са падом бугарског царства и са браћом Ароном и Алусијаном и остацима бугарске војске повукао на планину Томор у јужној Албанији где је још неко време пружао отпор Византинцима, али су убрзо поражени.
Негде у то време у историјским записима се појављују Матјани , који живе у долини реке Мат и касније се шире ка југу и етнички постају доминантнији у централној Албанији. Након тога је време упада Нормана (11. и 12. век) у Албанију и крсташа (13. вијек). По водећем албанологу, Академику проф.др. Каплану – Данилу Буровићу прото – албанци су дошли у област Мат у 9. веку посредством бугарског цара. Они губе старо име које је звало Матјанци и усвајају име од келтског племена Албанони који су ту живели у области Мат. Прото – албанци су до данас, прво уз помоћ Турака асимиловали многе друге народе који су прихватили њихов језик који је по лингвистици микс разних језика : литванског, румунског, латинског, јерменског, а наравно и других језика.
Цела данашња Албанија долази поново под словенску власт, овај пут српску након освајања цара Душана. Цар Душан поставља свог зета Јована Комнена- Асена за великаша Јужне Арбаније, вероватно и због тога што су у том подручју биле бугарске насеобине. Јача српски утицај свуда по царству нарочито на југу где се затичу Грци, Цинцари, Власи, Богданци и остали.
Након смрти цара Душана који је иначе преминуо у пределу око Тиране, његови великаши се осамостаљују, тако да у Албанији владају на сјеверу Балшићи( Скадар), Карло Топија у централној Албанији Тирана и дио Драча), Јован Комнин Асен у јужном делу (Корча) и Тома Прељубовић у северном Епиру (најјужнијем делу данашње Албаније).
Тома Прељубовић је након Душанове смрти постављен да влада Епиром, учвршћивајући Српско становништво у тој области и ратујући са локалним албанцима – латинима. Познат је по ктиторству манастира на Метеорима. Убијен је на превару 1384. године. Том годином званично је престала српска власт у Епиру која се никада више није ту успоставила. Тома је описан у Јањинској хроници. Владао је Епиром, најкритичнијим делом бившег Душановог царства који је био насељен Грцима, Србима, Бугарима, Власима, Цинцарима, Богданцима, Арбанцима, Италијанима (латинима) уводећи и мере страховладе како би, с обзиром на толику мултиетничност могао да контролише регион. По Јовану Цвијићу, Срби су се ту мешали са потомцима Вајонита, остацима Словена који су населили Епир у од 7. до 9. вијека. Срби и вајонити из Епира се након смрти Томе Прељубовића хеленизују. Велики број словенских фраза и идиома уткан је у грчки језик северо – епирског краја. Касније су пронађени још увек живи остаци Словена у Епиру негде на подручју Јањине, али им се траг изгубио.
Јован Комнин – Асен је био бугарски племић и владао је јужном Албанијом (Кутмичевицом) прво као Душанов великаш, као једини из редова Бугара, а потом после цареве смрти као независни господар кнежевине Валоне. У неким списима се помиње као „Краљ Србије и Бугарске”. Он је вероватно умро од куге 1363. године. Након његове смрти кнежевином Валоном влада његов син Александар Комнин који је умро 1371. године ( погинуо је у Маричкој битци 1371. са Мрњачевићима на страни Срба). Након његове погибије власт је накратко преузела Јованова ћерка Комнина која се убрзо удаје за господара Зете, Балшу II Балшића чиме он постаје господар ове области 1372. године. Овом годином престаје бугарски утицај у јужној Албанији а Бугарско становништво се временом асимиловало. Један јако мали број Бугара преживио је до данашњег дана. Ово је иначе година када Кутмичевица добија потпуно српски карактер, уместо дотадашњег српско-бугарског, али није дуго потрајао (1372—1417). Балшићи постају господари кнежевине Валоне која је била у саставу прве Српске средњовековне државе Зете, са седиштем у Скадру .
Пресудна битка за опстанак српске државе на територији Албаније била је битка на Саурском пољу 18. септембра 1385. године , близу Лушње (алб. Lushnjë). Данас је то мјесто Савра (алб. Savra). Њој је претходио рат између бивших Душанових великаша Балшића и албанског властелина Карла Топоје. Балша II је преотео Топији Драч, да би овај позвао Османлије у помоћ да нападну валонско – београдски (бератски) део Зете. Битка је у рангу Маричке и Косовке битке јер након пораза, Запад бившег Душановог царства убрзо пада под турску власт. Пет хиљада османлија под водством кнеза Арванеза (код многих аутора његово име је и кнез Арванит) упало је у Валонски део Зете и након што су похарали Стари Београд (Берат) напало их је 1000 Срба из Драча. У том боју погинули су Балша II Балшић, господар Зете, војвода Ђурађ Крвавчић и Иваниш Мрњавчевић- Краљевић, брат Марка Краљевића, који након Маричке битке није хтео да прихвати вазалство и побегао је из Македоније у тада слободне западне Српске крајеве у Валону.
Након овог страховитог пораза Балшина жена Комнина наставља да влада Валоном 1385—1396 када се монаши, а власт предаје свом зету Мркши Жарковићу. Валона тада још увек није постала вазална, избегава то, јер је још увек у саставу Зете којом влада Ђурађ II Страцимировић, а који успоставља дипломатске односе са Османлијама и сходно томе није послао своју војску на Косово 1389. године, те тако задржава још увек кнежевину Валону у саставу Зете. Мркша је успео да се одржи у овој области, све до своје смрти, у октобру 1414. године.
Север данашње Албаније који је био под влашћу Балше II Балшић, после његове погибије се осамостаљује под водством локалних албанаца који формирају кнежевину Дукађини. Тиме српски утицај у односу на Албанце, на северу почиње да слаби али и уопште у целој данашњој Албанији. Подручје Драча и његове околине након Балшине погибије преузимају Аријанити, феудална фамилија чије порекло није довољно разјашњено. По доступним изворима којиме је имао на увид аутор овог текста, Аријанити или Арванити су исламизовани Срби ( Arrkiv PSPSQ 21-65/7 zz.srr ) Били су јако блиски Србима с обзиром да су се женили и удавали за Србе односно Српкиње. Из ове фамилије потиче Света мати Ангелина, која се удала за Светог Стефана Слепог Бранковића. Стефан је био ослепљен и прогнан из Србије од Турака, најпре у Угарску, где је живела његова сестра удата за тамошњег грофа, па у Елбасан, где је имао рођаке и где се 1460. године оженио Ангелином, ћерком властелина Аријанита , свастиком Ђурађа Ивановића Кастриотића – Скендербега. По његовој препоруци, 1465. купио је на северу Албаније замак и назвао га Београд. У њему је провео више од десет година. Живео је у сиромаштву, подижући децу Ђорђа и Јована, будуће српске деспоте, и ћерку Мару. Умро је 1476. године. Аријанти су преузели власт од Балшића и над подручјем између реке Шкумбе и Војуше. Били су први бедем отпора Османлијском царству под вођством Голема Аријанита Комниновића. Голем Аријанит имао је замак на обали Јадранског мора, данашњи град Голем између Драча и Валоне. Несумњив је поред византијског (Комнин), античко – римског (Арианити) и српски карактер Голема који се помиње у документу из 1452. године: „Golemi Arenit Comninovich de Albania” (Constantin Marinescu 1994, La politique orientale d’Alfonse V d’Aragón, roi de Naples (1416—1458). Institut d’Estudis Catalans, p. 176), а који се огледа у његовом имену (Голем-велики) и презимену са „-ић” завршетком, као и у имену брата Владан и у именима ћерки Војислава, Ангелина, Јелена, Комитка и Ирина. Владао је у мјесту званом Сопот у централној Албанији који су турци касније освојили и претворили у своју тврђаву. Након што је повео герилски рат против Турака у области у којима ја владао, после чега је турски Султан морао да га призна, ипак се после дужих борби повукао у изгнанство ,где је и умро.Може се рећи да су за једну годину 1384—1385, Срби изгубили Епир, Драч, север Албаније, а да је кнежевина Валона само тренутно сачувана захваљујући дипломатији. Центар Албаније се држао под водством Комниновића до 1450.
Последњи српски владар на територији данашње Албаније у средњем веку, а прије појаве Скендербега била је Руђина ( Руфина ) Балшић која је владала до 1417. године кад су њену територију заузеле Османлије. Руђина је владала јужном Албанијом и њена територија обухватала је Валону као главни град, Берат, Канину и Химару. Становништво је било мултиетничко и поред Срба државу су насељавали Грци,Власи , Бугари и Цинцари. Под притиском Османлија покушала да се договори са Млечанима о преузимању њених поседа. Иако су преговори вођени 1415. и 1416. године, договор није постигнут. Руђина је након слома своје државе емигрирала у Будву код Балше III преко Крфа. Црква Ружица на Калемегдану- Београд, подигнута је у њену славу и част.
Карло Топија је преминуо у јануару 1388. године и сахрањен је у својој задужбини, манастиру светог Јована Владимира код Елбасана којег је саградио 1381. године на месту старе цркве коју је саградио свети Јован Владимир. Владао је централном Албанијом, у подручју између река Мат и Шкумбе што је и било етничко подручје прото-албанаца у средњем веку. Карло Топија је француског поријекла о чему сведочи запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском) где стоји да је сродник француског краља.
Година 1417. била је пресудна када је у питању српски суверинитет у Албанији, јер се од тада никад више српска власт није вратила на та подручја, иако је српски отпор настављен и касније под Комниновићем и Скендербегом. Те године изгубљена је државна структура Срба ,данашње Албаније . Изузетак представља једино кратко вријеме након 1. балканског рата кад је српска војска заузела две трећине територије данашње Албаније и успоставила цивилну и државну власт Краљевине Србије, али је убрзо морала да се повуче након што је оформљена нова међународно призната држава Албанија уз велику подршку В. Британије и Аустроугарске.
Северна и централна Албанија још нису потпали под потпуну власт Османлија, али повремено се признају млетачка и османлијска власт све до формирања Љешке лиге 1444. године када Албанци и Срби, заједнички започињу борбу против османлија под војном командом Скендербега. Од српских породица Љешку лигу су сачињавали Балшићи, Црнојевићи, Захаријевићи и Кастриотићи .
Након војног слома Љешке лиге, османлијска власт спроводи планско ширење ислама. Ислам примају и Албанци и Срби, док један део народа то не жели и принуђен је да живи посебним верским начином живота крипто-хришћанством (у јавности муслимани, а у тајности хришћани),што је већ виђено и у ранохришћанском пероду. Крипто-хришћанство је цветало, на оним подручјима где је било бекташија (турски дервишки ред), а то су јужна Албанија и области око Берата и Елбасана. Бекташизам је за хришћане чак представљао прихватљивији облик конверзије и повољнији избор од — крипто-хришћанства. Срби који су одлучили да прихвате ислам су више упућени на Албанце, који су то исто учинили и тако се вишевековним процесом; велики део Срба фузионира са Албанцима. Албанци су од стране Турака били фаворизовани и настаје снажан талас исељавања Срба из Албаније који је трајао у великом интервалу од 15. до 20. века. Срби из долине Маће(Мат) те из области Мокре, Черменике, Булчице насељавани су се у западној Македонији. По Цвијићу, велики број Срба се исељавао преко Дрима ,према Вардару. Исто тако Срби из северног Епира ,прелазили су у западну Македонију. Цинцари,Власи и Богданци ,за разлику од Срба се мање исељавају и мање се асимилују. Они су чували свој језик, традицију и обичаје исто као и Грци бавећи се сточарством, занатима, а затим и трговином. Православне су вјероисповести. Успјели су да усред велике Османске империје у 18. веку подигну свој велики трговачки и културни центар Воскопоље ( Влашко поље) које је у свом зениту имало преко 80 000 становника, у то вријеме, један од већих градова Европе. Њихов утицај и моћ није дуго трајао јер су Османлије у неколико похода уништили град. Његови остаци су у југоисточној Албанији и заштићени су законом Албаније као културно добро.
Тензије међу балканским државама (углавном између Србије и Бугарске) због претензија према територијама Османског царства као што је била Румелија (Источна Румелија), Тракија и Македонија су спласле интервенцијом великих сила средином 19. века. Циљ интервенције био је да се осигура већа заштита Хришћана у османским провинцијама са већинским хришћанским становништвом које је ,што се криза царства све више продубљивала било изложено све већим притисцима и прогонима. До 1867. године, Грчка, Србија и Црна Гора су осигурале своју независност, која је и потврђена на Берлинском конгресу деценију касније.
Крајем 19. и почетком 20. вијека Османско царство се налазило у великој кризи и стално су га потресали како унутрашњи тако и спољашњи удари тако да његова дипломатија и армија нису биле у ситуацији да бране интересе и интегритет царства. Италијанска побједа у Турско-италијанском рату је имала велики утицај на Балканске државе да се припреме за рат против Османског царства тако да су Балканске државе под покровитељством Русије, у пролеће 1912. године почеле са преговорима а почетком јесени 1912. године и створиле Балкански савез- познат и као Мала Антанта . Чланице Балканског савеза су напале Османско царство, мало прије завршетка Турско-италијанског рата.
И прије самом почетка рата неке од чланица Балканског Савеза (посебно Србија и Бугарска) су имале планове за ширење својих граница. Крајем 19. и почетком 20. вијека појављивале су се у одређеним српским круговима жеље за територијалним ширењем, а један од потенцијалних праваца је био запад или Босна и Херцеговина. Међутим и у Бечу су већ дуго постојали планови који су се тицали Босне и Херцеговине и њеног припајања монархији што је и учињено Аустроугарском анексијом (1878) па онда и анексијом Босне и Херцеговине (у октобру 1908). Аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине Србији је ускраћена прилика да се шири према западу, зато се Косово, Метохија и југ Србије наметао као логични и једини правац према коме је Србија могла да шири своје границе. Бугарска, која је у априлу 1909. осигурала потврду о својој независности и од Османског царства, уживала је уједно и пријатељство и подршку Русије, такође је имала претензије на Тракију и Македонију, као могуће правце за ширење својих граница.
Лондонски споразум o миру закључен је 30. маја 1913. године уз посредство великих сила и окончао је Први балкански рат. Овим уговором Османско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос – Мидија. И ако је требало да чланице Балканског савеза, као победнице Првог балканског рата, саме диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умијешале и велике силе. Долазак српске војске на јадранску обалу је изазвао снажне дипломатске протесте Италије и Аустроугарске. Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напусте Албанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро целокупне територије балканских вилајета Османског царства.
Овим уговором је: успостављена нова држава – Албанија, Грчкој је додијељен Крит, Новопазарски Санџак је подијељен између Србије и Црне Горе, Бугарска је добила дио Тракије западно од линије Енос – Мидија. Међутим, није била донесена дефинитивна одлука о Македонији, која је остала предмет неслагања међу савезницама. У самом Драчу Митрополит Драчки Јосиф са цјелокупним народом дочекао је Српску војску.
Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 10. августа 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницом Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустро-угарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.
