Остаци Манастира Светог Јована Рашког – Кула Рашка – Врака

       

Пише : Дејан Б.Бешовић

Остаци Манастира Светог Јована Рашког у Кули Рашкој – општина Врака -.срез  Скадарски

.Манастир Светог Јована Рашког је задужбина Стефана Немање – Симеона Мироточивог 1146 .г.

Године 1933 .г.Кулу Рашку су насељавали : Рогановићи ( 5 кућа ) ,Бјелановићи- Марковићи ( 2 куће ) ,Крстовићи ( 2 куће ) ,Ускоковићи ( 2 куће ) ,Рацковићи (2 куће ) ,Кркотићи (1 кућа ) ,Решетари ( 6 кућа ) ,Башановићи ( 3 куће) ,Милогорићи ( 1 кућа ) и две куће Малесора из Кастрата ,који су ту били досељеници .

Да је Рашки манастир био Српско православни доказује и була папе Иноћентија VI, у којој он 26. октобра 1356. – даје на знање балешком (Bolaenzi) епископу о томе да је манастир Св. Јована, који се налази у Дривастској епархији у рашскоï имперiи, опустио и готово сасвим пропао захваљујуи шизматицима те империје након што је посљедњи игуман Андреј Крстовић умро ,  – налаже Западном епископу да он почне њиме управљати и да настани тамо неколико монаха. Не зна се шта је балешки епископ по том питању урадио, али манастир је наставио да буде у рукама Српско  православних монаха и 1376. г., иако Папа Григорије XI (код Јастребова погрешно стоји VI век ) у својој були из те године пише дубровачком Латинском   архиепископу да се постара да за манастир Св. Јована нађе способног и достојног старешину. Изгледа му ту није пошло за руком. И 1442. г. тај манастир је под управом православаца што се види из капитулације када су се житељи Дриваста добровољно покорили властима Венеције. У њој се изражава захтев да њихов манастир Св. Јован- de stole-, а на другом месту de Stoya (по имену поља на којем се манастир налази) задржи своје границе да би резиденција православног владике био град Птиста (Ptista). То место је на путу из Коплика( Копљаника)  преко Каменице са десне стране у Кастратима- Кастриотима (добили назив  по Кастриотићима ).

Већ током августа 1421. године, ујак и наследник Балше III, српски деспот Стефан Лазаревић, стиже са војском у Зету и, између осталог, ослобађа и Дриваст ,Кулу и Раш. Познато је да је његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић, у Дривасту имао свог војводу, Дивка Зауловића од кога су настали  Крстовићи и Решетари . У немилости код Турака, српски деспот се склонио у Угарску, а Велики Србо-  босански војвода, Стефан Вукшић Косача, продором у Зету отпочиње борбу са Млечанима и осваја Бар 1442. У контраофанзиви, прије напада на Бар (који су држали људи војводе Косаче) преко Скадра је у освајање Дриваста Ђурђа Бранковића кренуо млетачки војвода, Данило Ђурић. Представници града су им без борбе уступили тврђаву 5. августа 1442. године. Најзаслужнијим за предају Дриваста, Млечани су сматрали угледног градског патриција  Белација Унгара и војводу деспота, Дивка Зуловића (којега су Млечани убили у Кули Рашкој ) .

У доба Јастребова су тамо само рушевине. Постоји предање да су из тог места потекли сви Свештеници  из Зете, те да је ово место било седиште Епископије Зетске пре Михољске Превлске и Врањине . Манастир је након смрти посљедњег српског цара препуштен судбини на вољу. Православни монаси су се одали политици и занемарују манастир. Синовац Скендербега, Хамза, опустошио је све око Дриваста и Штојско поље. Када су комунистичке власти 1952 .г. запалиле једну од највећих Православних библиотека у Манастиру Морача ,сједишту древне захумско – рашке епархије ,један знаменити Врачаним је успио да отме Морачко четворојевађеље сакрије га у Кули Рашкој и тако га спаси од плама огњеног .