Наша брда, некад и сад
Лепота… природа прекрива још оно мало трагова што је остало иза последње генерације која је рођена овде у брдима а живе негде далеко у долинама. Ни ђевојака ни момака. А некада су све куће пуне биле.
Били су пуни и амбари и чабрице, Имало се шта и попити. Било је и рђавих неродних година. А и тада свега је било. Сада нам је само народ такав… рђав – неродан.
Стизали су ови врени људи сваку вођку обићи, сваку њиву узорати, није се дало да пропадне ни дрво у шуми, ни дрењак ни клека… ако не стигне човек, стока се бар заслади и крушком и јабуком. И то оном органском. Оном коју је само овца заљевала и ђубрила. А овце и краве … само траву палса… а у трави све сами чајева за којима плаче долина.
Све је то рађено релативно ручно. Без јаке механизације. А данас имамо и путеве и тракторе… само нам фали народа. Једно је сигурно све што не можемо обрађивати. Није нам потребно а није ни наше. А још није касно!
Да се поправе ограде и торови… Да се почне ар по ар уређивати… соба по соба реновирати. Па и које дете да се омакне… можда и не планирано. Да се планином поново чује и плач дјеце и рика говеда… Још није касно!
Још се у сумрак по које светло назире. Још је по који оџак пуши. Још се са ким на брду има проговорити. Има нам још ко удуте показати. Све су бољи путеви, све су бржи аутомобили. Све је лакше у завичај доћи. Колико год да се Држава развија не може ништа без наших брда урадити. А ништа нема лепше него кад својом руком посадиш врт… воћку. И гледаш је како расте… како од зрна пасуља рађа много махуна… за ручак цео. Кад из зрна кукуруза роде два голема клипа. Бог вишеструко награђује. Није све у новцу. Постоје ствари које новцем не могу да се купе. Као мирис воћке из свог дворишта. Радост кад прилазиш дому свој, својој шупи и качари.
Тешко је нашим брдима без нас. А и нама без брда. А ако нас на нашим брдима не буде… неће нас ни бити.
