Досељавање Срба у Америку
Свети Севастијан Џексонски (световно Јован Дабовић; Сан Франциско, 9. јун 1863 — Манастир Жича, 30. новембар 1940.) први је српски православни монах рођен на тлу Америке. Он је новоканонизовани српски светитељ кога је Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао 2015. године.
Пише: Дејан Б. Бешовић
Већ две стотине година Срби освајају земљу коју су белци отели од Индијанаца. У Америку су прво одлазили бокељски морнари, српски мисионари и авантуристи, брдска сиротиња са Балкана, сељаци и радници. Први Србин који је званично населио Америку био је Војвођанин и звао се Ђорђе Шагић. Српски досељеници су америчко тло насељавали почетком XIX века када су улазили у јужне државе, Луизијану, Тексас и Нови Мексико, тада под колонијалном управом Шпаније и Француске. Улазило се преко Калифорније, јер је она била пољопривредни рај, а потом и златни рудник, па су српски пионири насељавали западне градове, Лос Анђелес и Сан Франциско. И лагано се ширили према континенталном делу, ка Невади, Јути, Монтани, Аризони и Пенсилванији. У овим државама Срби оснивају своја прва национална друштва, подижу цркву Свети Сава у Џексону и отварају редакције својих новина, али, нажалост, и прва гробља.
Прва сеоба Срба ка Америци од око 150.000 људи трајала је све до Првог светског рата. Мало ко је од тих Срба тада успео да оствари прижељкивани сан, да се обогати и врати кући, јер су углавном окопавали њиве, дубили рударске јаме и копали своје гробове. Разочарани Срби су зато испевали песму у којој је та далека Америка, људска чемерика.
Убрзана индустријализација САД на почетку XX века померила је америчке Србе из Калифорније на исток у Пенсилванију и Илиноису, јер је у њеним њивама, а посебно у рудницима и челичанама било доста посла. Економски развој Америке је привукао и нове досељенике из српских земаља, који су улазили са источне обале у околна рударска насеља и нови индустријски центар Геру код Чикага. Ова сеоба, која је трајала до почетка Другог светског рата, није била масовна, јер економска рецесија и строге квоте за досељенике нису свим Србима пружали шансу да се уселе у Америку.
Том периоду узбуђени због ратних догађања на Балкану и посебно у отаџбини, амерички Срби формирају прву националну и политичку организацију Српску народну одбрану – СНО. По завршетку рата 1945. започео је трећи талас усељавања Срба у САД, који је трајао пуних двадесет година. Тада се уселило се око 250.000 бивших ратних заробљеника, избеглица и расељених лица, противника комунизма у новој Југославији, којима је Америка давала привидни статус политичких емиграната. Њихова главна америчка лука био је Њујорк, из ког су се Срби селили дуж Чикашког басена и Калифорније. У Чикагу је било седиште Српске православне цркве и Српске народне одбране, у Питсбургу је било Српски народни савез, у Њујорку је деловало Удружења бораца Југословенске краљевске војске.
Одбегли монархисти, припадници националних снага и антикомунисти, који нису желели да живе у Титовој Југославији, у Америци су средином 20. века створили изузетно снажну српску колонију. Подигли су стотинак православних храмова и ојачали српску колонију у САД. Са великим трпљењем дочекали су Титове економске мигранте.
Према попису становништва САД у 1990. години, као Срби и Југословени регистровано је око 380.000 наших људи. Узнемирени због албанског сецесионизма на Косову и Метохији, западног растурања земље и медијског рата против српског народа, наши исељеници су 7. децембра 1990. године у Кливленду створили нову српску политичку асоцијацију Конгрес српског уједињења – КСУ.
Америчким Србима су се у петом таласу досељавања, који је изазван грађанским ратом 1991. и распадом СФРЈ, из отаџбинских земаља почели да се придружују војни бегунци, избеглице, стручњаци и млада српска интелигенција. Прва станица нових досељеника у Америци били су град Тусон у Аризони, Чикаго и околна места, затим Детроит, Питсбург, Њујорк, Лос Анђелос и Сан Франциско. У САД према попису данас живи око 880.000 Срба. Српска колонија са готово милион душа у великој Америци има статус „мале етничке заједнице”.
Source:The Guardian