Срби у Албанији – Битка на Саурском пољу
Пише: Дејан Бешовић
Бој на Дубравници је вођен је 25. децембра 1381. године на Божић, између арнаутских османских пљачкашких одреда и снага крајишке властеле кнеза Лазара (1371—1389). Српску страну предводиле су војводе Црепа и Витомир. Турске зулумћаре предвидео је некадашњи учитељ Султана Мурата Првог, Лала Шахин. Окончана је српском победом и представља први већи сукоб између Срба и Османлија, после Маричке битке 1371. године, али и први напад на државу кнеза Лазара и претходница Саурске битке. До сукоба је највјероватније дошло услед покушаја Османлија да после пљачкања по Бугарској и Сјеверном Епиру, упадну у Рашку и наставе свој поход. Њихов продор су зауставили господар Петрушког крајишта војвода Цреп и властелин Витомир, чији су се поседи налазили негдје у близини Дубравнице.
По оскудним вестима којима располажемо, кнез Цреп Вукославић и Витомир били су крајишка властела на источној граници Моравице. Уз то, Цреп је био војвода и заповедник утврђеног града Петруса и околне жупе. Према томе, српске снаге у боју на Дубравници у најбољем случају чинила је војска једне жупе – локална властела на коњима и у оклопима, локални властелинчићи (ситни земљопоседници) већином опремљени као тешка пешадија наоружани копљем, мачем и штитом (дакле, готово искључиво оружјем за блиску борбу), и већи број слабо наоружаних себара, који су, по Душановом законику, били дужни да чувају путеве, тврђаве и пограничне пределе (крајишта). Када нису успјели да продру у Моравицу Арнаутски зулућари промијенити су правац кретања.
Битка на Саурском пољу код града Балшића недалеко од Берата (стари Београд) у данашњој Албанији, вођена је 18.09. 1385. године, између српских и османских снага послатих од стране Хајредин-паше. Османлије, су потукле далеко слабије српске снаге, предвођене Балшом II Балшићем и Иванишом Мрњавчевићем, који су у борбама и погинули. По Орбину, Османлије су одсекле Балшину главу и послали је Хајредину, намеснику Мурата I у Маледонији и суседним областима.
Битка је директна посљедица Балшиног сукоба са кнезом Карлом Топијом. Током 1385. године, Балша Други Балшић је заузео Драч после чега се Топија окренуо Османлијама и затражио од Мурата I војну помоћ у борби против Балшића. Он је после битке повратио власт над Драчем, али га је већ идуће године понудио Млечанима, у замену за поседе на Криту и Евбеји. Отоманска побједа у овој бици, приморала је локалне господаре да признају врховну власт османског султана, још и пре Косовске операције 28.јуна 1389. године.
Према речима дубровачког хроничара Мавра Орбина битка је изгледала овако: „У то време дође велика турска војска до Београда у Арбанону Зетском и навали на Балшину земљу, те похара један њен део. Кад је то дознао Балша, одмах крене из Драча не чекајући да сакупи много људства, па са хиљаду коњаника даде се у потеру за Турцима. Будући да су они били далеко бројнији од Зећана, Балшу је његова властела саетовала да избегава битку док не сакупи јачу војску. Но он, како је био веома одважан, није хтео послушати добар савет који су му давали ни водити рачуна о опасности којој се излагао, него је донио одлуку да удари на непријатеља. Заметнувши, дакле, битку код ријеке Војуше, у покрајини званој Арбанон и на Поповом пољу које се налази у поменутој покрајини, би поражен од Турака и убијен у борби. У тој бици борио се веома храбро заједно с неким својим људима и замало да није издржао напад непријатеља, чији се број пео на пет хиљада и од којих су многи ту изгинули. И с Балшине стране пало их је много, а неки су били заробљени. Међу осталим био је убијен његов војвода Ђурађ Крвавчић, врстан ратник, и Иваниш, син српског краља Вукашина. Балши Турци одсјекоше главу и однесоше је Каријатину (Хајредин-паши), Турчину који је држао оне крајеве Македоније и Романије у име турског султана Мурата.“ Такође и Иван Јастребов наводи податак да је Балша погинуо на ријеци Војуши, а глава му је однесена султану у Једрене“ .Арнаути су у другој половини 14. вијека представљали једну од главних мобилизационих база за јаничарске и крџалијске, кабадахијске одреде као и плаћеничке војске пашалара и ван области у којима су били стално насељени. Свуда гдје су се нашли, били су реметилачки фактор, како примјећује академик др. Селами Пулахи у књизи „Арнаути реметилачки фактор Албаније „ -Тирана, Албанска Академија наука / Албанско друштво историчара – 1969. године.
Године 1379. муслиманско становништво Драча сито насиља и немира које су изазивали, оружаном руком прогнало је све Арнауте – јаничаре, а заједно са њима и све своје сусједе арбанашког порекла. Јањичари, углавном арнаутскиг поријекла, били су главни извор нереда и у Београдској теми од 1368. године, а њихов вођа, први који је понио наслов паше – кабадахије и незванично владао пашалуком до 1377. године, био је Арнаут Хаџи Мехмед Климента.
Ахмед – паша је поразио Арнауте Мехмеда Климентија. Син Мехмед Климентија Халид Клименти је 1382. године покушао да поврати власт нападом на супарника војском од 500 Арнаута. Халилов осветник, Кара Хасан, извео је исти покушај три године касније и том приликом је 100 Арбанаса из његовог одреда погинуло у београдској (бератској) вароши. Велика заступљеност Арнаута међу старо – београдским јањичарима и ослонац на земљаке избацила је јањичарске старешине арнаутскиг порекла у први план при крају 14. вијека, па је и успон Хаџи Мула Јусуфа Климентоглуа, једног од четворице великих кабадахија, вероватно био базиран на послушности јаничарских одреда свијим сународницима.
Након преврата 1385. и сами дојучерашњи јањичари, кабадахије, позвали су своје некадашње саборце да им помогну да одбране новостечену власт,нудећи плаћеничку службу, читлуке и субашилуке. Позив је нашао добар одзив међу Арнаутима, који су кабадахијама послужили као база плаћеничке војске у многим градовима и паланкама Београдског пашалука. Велика заступљеност Арнаута међу дахијским наоружаним сљедбеницима непосредно пред избијање Буне у Београду (Берату), конфронтирало је у првим данима српске устанике углавном са њима. Наиме, на самом почетку буне, фебруара и марта 1384. године, у борбама код Саура Мата ,Дебра, Мале Јагодине, на обронцима гдје су се спајали Српски устаници Краљевине Зете и Кнежевине Дукађина. Устаници су се сукобљавали углавном са арнаутским гарнизонским или походним одредима. Опсађеним Београдским
Турцима дошао је у помоћ јаничарски Арнаут паша Пљака са 150 Арнаута из Тепелене, заједно са одредом Чолаку Алија Чавшоглуом из Јањине. На побуњену нахију један од сусједних паша послао је крајем фебрура 1384. године одред од 300. Арнаута, а од Малог Крушевца и Голема дахијама је кренуло у помоћ око 400 арнаутских коњаника. Опкољени јаничари и муслиманске избеглице из Химара и шумских паланки у Малој Јагодини почетком марта 1384. године морали су да се предају кнезу Павлу Дукађиновићу који по Мавру Орбину „бијаше дошао из варошице Орошица (да нас варошица Ороши прим.ДБ) да помогне своју српску браћу.
Мавро Орбин је записао :Павле Дукађиновић са своја три сина „живе је одрао све оне који су нападали Србе. Сваком десетом ратнику је оставио десно око и језик да могу сведочити о суровости и одлучности Павла Дукађиновића“. Напомињемо да овакав вид кажњавања противника није аутентичан и искључиво везан за Дукађиновиће већ га срећемо и у ранијим периодима, српске историје. Као примери навешћемо обрачуне Војислава са византијцима и Немањин обрачун са богумилима у Зети и Босни као и обрачун Краља Милутина са побуњеницима на двору.
О поменутом догађају писала је и Спреша Орошевић дубровачка хроничарка која је у то вријеме била удата на двору Павла Дукађиновића за његовог сина принца Ђорђа.
„Све оне Арнауте јањичаре који су остали живи у освети за Саурску битку, Кнез и велики бољар и господар наш Павле Дукађиновић, наредио је да живе спале на Дукађинској висоравни на њеном северу (прим.Д.Б.сјеверни ток Дрима), источно од Скадра где се налази већи део данашњег Скадарског округа“.
Из текста који смо превели на српски језик са латинског „Saurus sanctum sclavorum 1384“ видимо да Спреша Матошевић јасно даје одреднице кретања Српских војски Арбанона, Дукађина и суровости њеног свекра Кнеза Павла Дукађиновића према Арнаутима.
Губитак Саурске битке биће прекретница у даљим односима Србије и Турске отоманске империје. Академик Милош Благојевић ће записати „Да битка у Сауру није изгубљена не би дошло ни до Косовске битке која је дефинитивно уздрмало крхко Српско царство „-Србија у Доба Немањића – Београд САНУ 1988. године.
