Српски топоними у Албанији – њен изворни назив Рабно!
Пише: Дејан Бешовић
Изворни назив Арбаније-Албаније заправо је Рабно. У прилог томе говори нам и натпис са цркве Светог Јована Владимира коју је подигао арбанашки (раб’нски) великаш Карло Топија (Теопија). Тамо је потписан управо старим називом ове области која по свему судећи значи РУБНО ПОДРУЧЈЕ, будући да се у старосрпским дијалектима југа У често мења са А (Пример РУКА=РАКА). Тако се у данашњем македонском рубно каже рабно.
О изворно српском или доминантно српском пореклу Арбанаса и Арбаније сведочанства су оставили многи етнолози и путописци а ми ћемо поменути записе Ивана Јастребова, Јована Ердељановића и Андрије Јовићевића, Божа Брајовића с краја 19. – тог до почетка 21. века. У оригиналном издању путописног рукописа Руса Ивана Јастребова писаног око 1900. године каже се да Албанаца изворних готово и да нема. Јастребов оштро и јасно разликује њихов антрополошки тип. Јастребов пише: Говоре албански, називају се Албанцима али су они углавном словенски тип и тип романизираних Трибала, Беса, Дарданаца. Јастребов каже да је Арнаутин танак, низак и да има нешто етиопско и феничанско у свом изгледу, изражавајући се јако негативно о цивилизацијском нивоу тог типа Арбанаса. Вратићемо се сада на главну тему рада, српске називе места, српске топониме у северној и јужној Албанији да бисмо се касније поново вратили на етнолошке карактеристике и сама имена Арбанаса која седоче о њиховом доминантно српском пореклу.
Осврнућемо се на 4 управне области у јужном и северним делу ове државе. Област Подградец је очевидно српског порекла. Главни град области је Поградец. Обухвата општине: Бучимас, Величани, Дардас (бивше Крушево), Поградец (Подградец), Проптишт (Проптиште), Требињ (Требиње), Одуниште алб. Удништ и Чаравац. Ту су још и места Лешница, Блаце, Грабовица, Брег, Ремен, Пустец и Дурга. Управна област Пећина налази се у централном дијелу земље, а главни град је Пекиња, заправо Пећина. Обухвата општине: Ђочај, Карин, Пајов, Пећина, Попратница и Шез где опет можемо видети доминацију српских имена. Област Девол сматра се местом где је свој живот завршио цар Душан српски. Главни град Девола је Билиште а једна од већих општина ове области је Hоћиште. У овој малој области три четвртине је српских назива места а издвајамо: Височице, Капштице, Полошке, Житиште, Враниште, Браћање, Трен, Вјерник, Добран…
Један од кључних српских топонима у Албанији свакако је БЕРАТ. Данас он не звучи српски али је опште позната историјска чињеница да је старо име овог града заправо Београд. О томе је запис оставио и познати турски путописац Евлија Челебија. Око 1660. године Челебија пише да постоје 3 Београда: један у Арнаутлуку, како су Турци звали Албанију, други у Ердељу што је данашња Алба Јулија и трећи престони Београд. Иначе, данашњи Берат а некадашњи Београд је област у којој опет доминантно затичемо српске називе општина. Од 13 општина у округу најмање 9 има српска имена, од којих бисмо издовјили општину Велебиште што је еквивалент планини Велебит у Далмацији, као и општину Сињ, опет једнако чувеном мјесту у Далмацији.
У непосредној близини арбанашког Београда налазе се и следећи занимљиви српски називи места: Узнова, Вирјани, Дробоник, Водице, Бистровице, Росковец, Дреновице, Добриње, Козаре, Љубиње, Требишња што су јасне паралеле са српским топонимима у Србији, Херцеговини и Војној крајини.
Из цитата путописца Челебије можемо видјети да он свједочи о томе да ни у 17. вијеку етнички карактер Арбанаса и Арбаније није би драстичније измењен. Наравно, однос Срба и Арбанаса почиње да се мења погоршавањем прилика у Османском царству. Тада почињу и прва непријатељства. Наиме, Срби као народ који је веровао у хришћанску борбу против Османских муслимана, пактирао је са Аустријом. Бројна арбанашка племена пратила су судбину Срба али када је освета Турака постајала све јача, нека племена су почела да примају ислам и прелазе на турску страну. Тако се догодило да дође до поделе и у самим племенима па су Клименти (Климентићи) и хришћани који су у међувремену потпали под папин утицај заједно са Србима бежали према данашњој Бачкој . У великим сеобама Срба било је и Арбанаса, поготову Климената чији потомци данас живе у околини Београда, као и у Хртковцима, Никинцима и другим мјестима Срема и Бачке.
Основна тема нам је српски називи у Албанији. Стога смо бројне документе и прилоге из области етнологије, обичаја, као и неке од кључних историјских извора оставили за неки наредни рад. Ту је наравно и незаобилазна прича о генетици која много може открити али нас још лакше може одвести на погрешан пут неисправних интреполативних тумачења. Многе од тих података ми смо презентовали у претходним радовима који су се бавиле овом темом али се свакако намеће потреба израде једне целовите студије о пореклу Арбанаса.
Руски конзул и путописац албанских крајева Јастребов дословце каже да је Рабно из српских историјских извора, заправо цела Албанија док назив Арбан настаје заправо као ромејска метатеза српске речи Рабно. Слични примери метатеза су Раме-Армус, Работа-Арбајт, Лаба-Елба, Бела-Алба и многи други… О проблему самог имена Арбанас биће речи на самом крају овог рада, па да бисмо одмах прешли на главну тему споменућемо једну од најјужнијих области Албаније, а то је дистрикт Горица, односно Корча што је данашњи цинцаризовани изговор имена ове области. Албанија је подељена на 36 управних области а ми ћемо се фокусирати на оне јужне и северне уз напомену да се нећемо бавити хронолошким низом. Зато ћемо причу о српском Рабану, српској Арбанији започети кратким излагањем о Морави и Дренови на крајњем југу данашње Албаније.
Пођимо конкретно од крушевачког краја. Посебно је занимљиво постојање планине Морава у чијој непосредној близини је и Дренова- национални парк. Наиме, надалеко познато село покрај Крушевца, на ријеци Морави је управо Дренова. Планина Морава налази се двадесетак километара од јужне границе Албаније према Грчкој. Област Горица, којој планина Морава и Дренова припадају данас се назива Корча (Грци Горицу називају Корица). У околини планине Мораве и Дренове више од три четвртине назива (топонима ) тих места је српског порекла. То су без сумње: Брачањ, Жичиште, Хочиште, Добран, Полошке, Билишта, Верник бабан, Враниште, Борје,Шумице ,Гускова ,Требаљево, Пиштет, Мартинићи, Јован Дол, Карићи, Брестовац, Липовик, Горња Горица, Тумарај, Свратиште, Свилановац, Куле, Требаљево. Сва ова мјеста данас припадају управној области Горица као другим мањим суседним комунама. Башкија (срез) Горица данас има око 170 .000 становника. Због забрана, асимилација, још од турског времена а поготову у време комунистичке Албаније, чији је заштитник био Совјетски Савез, данас овде званично нема нити једног Србина, док се бележи значајно присуство Влахо-Цинацара и Грка. На планини Морава има још једна занимљивост, а то је црква Светог Илије на врху Мораве. Она се делимично види из Корче. Ово је изузетно занимљив етнолошки остатак јер су највиши врхови брда и планина, код старих Срба, увек посвећивани Перуну, док би удолине-дубодолине биле посвећиване Велесу. Опште је познато да је, примањем хришћанства, култ Светог Илије замијенио култ Перуна. А када већ помињемо Велеса, путописац Јастребов бележи реку Велесницу која се налази између градова Кукуш и Дибер у Албанији. Управо на Велесници изграђена је модерна хидроелектрана Велесница а недалеко од ње је Рибарска Бања. Истоветни топоним налазимо у околини Крушевца. О месту и улози као и о јединству Перуна и Велеса писао је Александар Шаргић у књизи ’’Српски поглед на свет’’. На самом југу Горичке области, на граници Албаније и Грчке, види се и топоним Видово, што је још један важан етнолошки траг.
На крајњем југу области Горица налази се и место Лесковик као и Капштица. Мишљења смо да није потребно појашњавати шта ови топоними у српском језику означавају.