Дукађинска кнежевина

Дукађинска кнежевина (алб. Принципата е Дукађинит ) је била Српска  Православна  кнежевина простирала  се на северу данашње Албаније и вероватно је обухватала делове данашње Црне Горе и Србије. Постојала је од 1387. до 1444. године.  Главни град је био Љеш, а друга престоница Приштина. Граничила се са Венецијанском Републиком, Османским царством, Кнежевином Кастриотић  и Моравском Србијом. Српске  државе аријанске краљевине и кнежевине Влаха Музака биле нешто јужније.

Основали су је браћа из породице Дукађиновић  Павло и Александар Први  Дукађиновић. Кнежевином су владали Павлови наследници Атанасије – Тануш Дукађиновић (Тануш Мали), Павле Други , Дукађиновић, учесник Љешке лиге.  Павлов син звао се  Александар Трећи. Дукађиновићи су једна од најистакнутијих породица  у српској  историји, тог времена.

Павле и његов рођак Никола Дукађиновић у почетку су били поданици млетачког вазала Александра Захарија (Леке Захарија), који је поседовао имања у околини Скадра. Никола је убио Александра и Дукађини су наставили да владају својим селима Буба, Салита, Гуричучи, Башчина, Балшићи, Ливадићи, Меовићии, Радовићи као млетачки вазали. Павле и Никола су били део Љешког  савеза ,војног савеза створеног 1444. који је имао за циљ да преузме Враку ,Дукађинце и  остарак Зете  од Отоманског царства, предвођеног Ђурађем Кастриотићем – Скендербегом .Вође Дукађинаца под утицајем католичке пропаганде  су годинд 1450. напустиле Скендербегову војску и не само да су се помирили са Османлијама, већ су се и удружили са Османлијама против Скендербега.

Кнежевином су владали:

1387 – 1393: Павао Дукађиновић

1393 – 1413: Тануш Дукађиновић

1413 – 1438: Павле Други  Дукађиновић

1438 – 1444: Александар Дукађиновић

Године 1478 /9 код Куле и Раша одиграле су се две битке између Рашана ( старо име за област Врака  ) и Дукађинаца. У обе битке којима је командовао са стране Рашана Војвода Крсто Зорделија, зетски властелин и познати четобаша са једне и Гаврило Дукађиновић са друге стране Рашани су  однели обе  победе и потисли Дукађинце у планинске пределе изнад Скадра и Љеша према Епископији (Пешкопеји). Син Крста Зорделије, Атанасије – Тано Рашанин тада је загоспидарио данашњом Враком, Каменицом, Бушатлијским пољем, Љешким пољем све до реке Маће ( Мат ). 1480 .г. Скадсрски везир хаџи Мехмед Урсо  Скутараку уценио је главу Тана Рашанина али није смео војно да интервенише на просторима његове кнежевине, због помоћи коју су Рашани добијали од Скендербега Ива Црнојевића, управника Зетског санџаката.

Тадашњом Расцијом – малом Рашком управљали су потомци Војводе Крста – данашњи Крстовићи, а њихов вазал био је Свевлад Ајко Дајковић, од кога су данашњи Ајковићи, који су се више пута селили из Зете у Расцију  и назад. Паушалне и историјски неутемељене тврдње Спартака Кића Нђеле, Влаха који је 13 година провео у логорима Енверове  Албаније да се Косово и Метохија звала Дарданија, овим коначно падају у воду. Заборавља Спартак зашто је провео 13 година у логору Бурељ и ко га је тамо послао? Нису га послали Срби, већ његови Власи, јер се са својим оцем, угледним Влашким прваком  и Министром финансија у послератној Енверовој Влади  залагао за Балкански савез – читај Отворени Балкан.

( наставиће се )