Из земље изниче у небеса
Лук
Још од раног пролећа почеше приче каква ли ће година бити и шта би требало све у врту посејати, и ко је шта прошле године посадио и какав је род био. Некада и кад све урадимо како треба година изда. Нешто из ваздуха или негде „озго“ не да свима исто и сваке године. Прича се отегла нашироко, али на крају се сви сложише како што пре треба изриљати врт и како ништа нема лепше него кад својом руком одгајиш и своју децу таквом храном храниш. А и Србији ће бити лакше. А како припремити земљиште? Па како се ко снађе, некоме помогне комшија, неко има своје алтке и машине, али свакако ко планира то некако и уради. А треба урадити јер, сваки килограм хране јача фамилију, јачи и комшилук, на крају јачи и позицију наше државе. Бог нам омогућио, ми само треба то што нам даје у небеса да винемо. И убедише ме. Није било тешко, мало времена, мало зноја мало досадног чупања корова … али сваким сатом рада, сваким убодом мотиком,ашовом земља постајаше све мекша и лепша… док на крају није могла грабуљама да се равња и по њој прутићем црта. И ето готова „лија“ не много велика… таман да се за једно после подне може направити … и у њу семе уденути.
А онда кришом данима, обилазих има ли која лиска да се појавила, и не дуго затим… као да се деси чудо, одједном по целој лији у првилним редовима појавише се лукова пера… неки пут сам и залио „лију“ али година би добра, па нисам ни морао. Не дуго потом крену и некаква трава… ма имаде је више но лука. Коров. То је право име за ту траву. Толико брзо расте да се човек запита, кад би такву биљку посадио и неговао, колико би тек онда брзо и велико порасла. А и тај посао није тежак, изискује неко време, али времена се увек нађе. А где је ту љубав… нећете веровати, смејао сам се док су ми причали, да врт одмара, да се биљке воле и слично. Не умем то да опишем али верујете да је управо тако. Нешто се деси и нека љубав се роди. Једноставно смирај, стил живота… да треба за то и година живота, али то постоји.
Један дан „паде“ киша а мама рече да је после кише право време да се мало окопа „лија“, да се исчупа која травка, кад накисне земља је мека и травке је врло лако чупкати. И тако почех. Мало су болела леђа, али само мало у односу на радост коју је собом носио плод рада… Како који „чеперак“ оплевим „лија“ постаје лепша, лук гордији, силнији, јачи… милина погледати. А онда једног дана кад је лук израстао да може да се користи за салатату, чупају се прво оне главице које су близу једна другој како би се оној што остаје дало простора да израсте више и силније. Да буде здрава и да наше здравље целе године чува.
А семе је још дедино… право … оно старо добро. Оно што се не прска, оно што никад не „изда“. Не даје рекордне приносе, али зато има укус… онај прави, онај што јелу даје пикантност, препознатљивост. Салата од младог лука је перфектна, јаје са младим луком, лук у свежем стању… експлозија укуса. Али деца наравно нису одушевљена, лук ко лук, а најбоље без њега, осећа се … смрди. Присетих се како сам исто размишљао крајем прошлог века… али мени није тако ни изгледао ни мирисао. То је мој лук, мојом руком сађен, са љубављу гајен и произведен сасвим природно. А семе… семе дедино, благослов од Бога.
После Видовдана, лук се поваља, сва перца која су сада зелена и укусна постају зрела и дврда. Не могу се више користити за салату. „Лија“ улази у фазу наљевања главица лука и чека се јесен и опет, један диван дан после кише када га треба из тенље извадиди и на промаји просушити. Онда се плету вјенци баш као на слици. Данас спостоје и други начини чувања лука и његовог складиштења, али исплести венац… то је право крунисање труда и рада. То је награда за уложено време и зној. А кад дође време за зимницу, за припрему које каквих „ђаконија“ лук постаје незаобилазан зачин.
Да причу завршимо једном визијом. „Лија“ лука није нешто што може да нас вине у небеса. Није то ни само пољопривреда, нити сточарство, Али… може да нам помогне да се уздигнемо и главу подигнемо. Да се осетимо срећно и задовољно. Да славимо мале успехе. За „лију“ лука простора свако има ко ђедовину продо није. И времена може наћи. А кад би на сваком имању у нашој лепој Србији следеће године посадили по лију лука, воћку две… Србија би то знала, осетила… и лагано са дна уздизала… у небеса.
