Скадарска Епископија

Краљ Александар је 1922. год. задужио С. Н. Смирнова, архитекту, да сакупи материјал о изгледу фресака у српским манастирима ради употребе израде фресака у Опленцу. Смирнов je у експедицију позвао за сарадњу професора А. Л. Погодина и Н. Л. Окунева, два уметника, фотографа и цртача. Њихова експедиција je обишла 29 манастира у долини реке Мораве и Старе Србије. При проучавању Грачанице, Ариља и Ђурђевих Стубова запазио je међу ктиторима приказе ликова краљице Јелене, око чијег лика je прочитао натписе: Велика краљица, Света краљица, Самодржавна краљица, Краљица свих српских земаља, па je зато наставио да истражује о њој историјску грађу из XIII и XIV вијека.

Краљ Александар je у септембру 1923. год. такође затражио да академик Н. П. Краснов и С. Н. Смирнов установе стање Његошеве задужбине на Ловћену, коју je за време рата аустро-угарска војска била порушила, као и установе стање српских манастира у Црној Гори, како би особине њихове, искористили при обнови Његошеве задужбине на Ловћену. Краснов и Смирнов су посетили већину манастира у Црној Гори, међу којима и развалине манастира Ратац близу Бара кога je помагала краљица Јелена у XIII веку, a њен син краљ Милутин у XIV вијеку. Отуда су прешли преко Бојане у Скадар и испитали стање манастира светих мученика Сергија (Срђа) и Вакха, jep je њихова прошлост била везана са владавином краљице Јелене после свргавања с власти њениг мужа краља Уроша I. Архитекта Смирнов je описао тада стање у коме се налазио овај порушени манастир и све то 1937. објавио у Београду ,Зборник СКА 22 .стр .12-29 .

О манастиру светих мученика Сергија (Срђе) и Вакха на Бојани писао je 1930.године  академик проф.др.Александар Дероко, после 1929. г. и обиласка и проучавања неких старина на терену српских поморских земаља. Своје резултате испитивања о том манастиру академик Владимир Петковић саопштио je Византолошкош зборнику САНУ 1950. године.

Пре одласка научне експедиције Смирнова и Краснова да испитуjу манастир светих мученика Срђа и Вакха на Бојани код Скадра, вероватно и то по жељи краља Александра, Посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Риму je доставило Министарству иностраних дела СХС да исто  Министарству Просвете Срба, Хрвата и Словенаца проследи  18. маја 1920. год. Српској академији наука докуменат „на сходну употребу“, који je гласио:

Скадарска епископија  почиње на реци Дрим, преко које je Сопотска епископија , и протеже  ка Истоку до Епископије Дривастске (Drivastum), са запада граничи се са епископојим  Улциња и Свача. Варош „Scyttari“ je темпорална покрајинска престоница. Зове се Скадар (Scadra). Лежи на стрмом брду на чијем je подножију река Кири и Пулати, на западу тече река Бојана која извире испод самих темеља вароши из Скадарског језера- Широка; отуда река иде ка мору, од кога je варош удаљена на 18 миља. Марин Барлети каже да ово језеро стари писци не спомињу, што потврђује и причање једног старца коме je сад преко 100 година, који тврди да je увек чуо како се  говори да оно језеро није прије постојало у долини у којој се налази, већ да су ту биле баре и да он сам памти кад je вода покрила многе брежуљке, који су се видели, а и сад се виде испод воде, – наводећи да је у тој долини постојала једна пећина која је ишла све до Јадранског мора, а на улазу у ту пећину да je постојала једна брана која je воду заустављала и регулисала тако да није могла да исплави. И дан-данас лађари- трабакуљани , кажу да се лети могу видети трагови те камене бране.

Скадар су освојили Турци године 1478. Тада је то сједиште једног Паше, који има под собом осам вароши и 255 села са 120.000 становника, кад се рачунају и они из Црне Горе, између којих има 24.000 католика и 17.000 турака и 55.000 Срба православних.

Три миље даље од Скадра, на обали Бојане стоји црква Светог  Сергија и Вакха, која је дуга око 50 лаката широка 20 и толико исто висока. Она je на гласу због пет  гробова  Српских  Краљева, као што ће се из ових успомена видјети. Има лепу звонару, са чијег горњег боја(спрата)  види се цео Скадар. По предању звона су закопана између ове Цркве и црквице Свете Венеранде, на 300 лаката далеко од ње. Предање каже да се  су ту закопане и сребрне црквене утвари, које  нису ископане кад je земља подјармљена. Оне су код самих рушевина манастира Бенедектинаца неких калуђера, који сад том Црквом управљају. Та црква има опатску титулу, a предање каже да су њени приходи били раније од 16.000 форинти на годину, док данас то место није у стању да издржава ни једног јединог свештеника. На прочељу те цркве читају се ова слова урезана у мермеру:

In Nomine Domini. Amen. Eximiae Virginis

Filii anno MCCXVIII, Magnificus

Dominus Urosius Dei Gratia Rassiae

Rex Illustris: Magnifici Reg; Urosii Serbia

natus… Dominae Elenae Reginae

Edificavit hanc Ecciesiam ad honorem

S. S. M. M. Sergii et Bachi a

Fundamentis. Usque ad finem:

Stante Abate Petro Dioclen Scutarensi.

На десном зиду с поља постоји овај натпис:

Memento Dne. famulae tuae Elenae Reginae Serviae Diocliae Albaniae Chilmiae Dalmatiae et Maritimae Regionis quae una cum filiis suis Regibus Urosio et Steffano aedificavit de novo istam Ecclesiam ad honorem B. SS. MM. Sergii et Bachi, et ad finem usue complevit.

Anno Dni. MCCXXXX.

При улазу првих врата код купатила постоји овај натпис:

M. СССС. LXX. V. О. С. Т.

Према попису 1909.године у Рашко-призренској епархији  било je петнаест протопрезвитерата. Последњи међу њима је био Скадарски протопрезвитерат, у коме су спадале парохије:

„Скадарска: 505 домова (варош Скадар један дeо), парох Обрад Поповић, протојереј и митрополитов намесник за Скадарски протопрезвитерат. Скадарска друга парохија : 84 домова (град  Скадар, села: Дерегнат, Брдица ,Бушат), парох Михаило Штиркић. Цркве у Скадру: храм Св. Николе и св. Александра Невског.

Враке: 229 домова (села: Борич ,Нови Борич, Стари Борич, Гриљ, Раш, Куле. Омара, Турајлије, Каменица), црква у селу Нови Борич храм Успенија Св. Богородице, парох Петар Мреновић.

Врањска: 89 домова (села: Врањ, Матагужи, варошица Тузи), црква у Врању храм Св. Николе, парох Филип Мајић.

Трећа Скадарска парохија : 208 домова (Доњи Какарић ,Хан Хотски – Han i Hotit ,Копленик -Kopliku Ливадица – Bajzë ,Тамара-Tamarë,Ивановићи- Ivanaj ,парох протопрезвитер Арсеније Поповић .

Српско-православна црквено – школска општина у Скадру,  формално је почела са радом 1894. године мада је печат тог опшества  стар преко 200 година и  на њему је писало „Српско-православни . скад. опшчество „. Она је имала за циљ   прије свега обнову и изградњу цркава и отварање школа. Као израз националног буђења и организовања, у Скадру je 1828. отворена школа, тачније у раздобљу кад су се на челу Рашко-призренске митрополије, у чији је састав улазила и скадарска општина, за кратко налазили епископи Срби уместо протераних Грка-Фанариота.  Од познатих српских учитеља у Скадру су сачувани подаци за Милана и Марка Марковића, Ђура Алексића, Николу Мусулина, Свештеника Николу Милићевића  и неке друге.

До повратка Грка на епископски положај у Призрену, српску школу су похађали и Албанци католици које је митрополит Партеније одстранио из православне школе 1850. године. У то време су православни и католици сарађивали и на политичком плану, па су 1851. дали заједничко пуномоћје делегацији која je отишла у Цариград да се покори султану Абдул Меџиду и да му поднесе молбе и жалбе скадарских хришћана. После економског пропадања током 60-их година XIX века и кратког рада учитеља Николе Мусулина (1852-55), родом из Гомирја близу Дубровника, његовог наследника Мата Мићовог Златичанина, који je као писменији знао да чита и новине, те Илије Вучетића (1872-74), каснијег наставника Богословије у Призрену, наступило je раздобље нестручног рада у српској школи у Скадру. Томе je допринео и рашко-призренски митрополит Мелентије (1854-96), који je 1882. спречио скадарског протопрезвитера Јефтимија Штиркића да свог сина пошаље на школовање у Богословију у Призрен. С друге стране, према писању српске штампе с почетка 90-их година XIX века, тадашњи скадарски гувернер Абдул Ћерим-паша je, следећи мушира Смаил-пашу као највећег поборника ислама у историји скадарског везирата и гувернера , разаслао људе по целој Албанији да врше притисак на Србе и Албанце католике. Упоредо са тим притиском, Срби су били изложени и притисцима западне католичке пропаганде, особито аустријске и италијанске, али и других. Из једног писма учитеља Мусулина види се шта je све католичка пропаганда учинила српском народу у Скадру и Призрену после кримског рата.

Док je притисак ислама уједињавао православне и католике, а католичка пропаганда разједињавала, дотле је мешање руских конзула у српске односе у Скадру почетком 90-их година поделило овдашњу српску општину на две завађене стране. Користећи пружање материјалне помоћи српској  православној општини, руски конзули су настојали да je ставе под свој утицај. Тако je водећи сепаратистичку политику у Скадру, руски конзул Крилов успио да се све до 1892. у богослужењу помиње име руског цара. Подјела српске општине на две странке проистекла je из неспоразума око избора свештеника. После смрти свештеника Јефта Штиркића 1889, конзул Кирилов и његов таст Алекса Поповић- Булатовић , драгоман руског конзулата, желели су да се за свештеника постави Јефтов син Јован, како се не би затворила покојникова кућа. Насупрот Крилову и Поповићевој кући, кућа Беровића се као друга најчувенија српска породица у Скадру, чији je члан Филип Беровић био драгоман француског конзулата, супроставила Штиркићевом избору за свештеника. Они су тражили да кандидат за свештеника буде што образованији како би се у граду у коме je било више од 200 образованих католичких  фратара могао с поносом назвати српским свештеником. Изгледа да je општински новац био једини и прави узрок сукоба у скадарској општини. Кад je Патријаршија на препоруку Алексе Поповића и његовог зета запопила Јована Штиркића, којег je прихватило 147 кућа, сукоб између Беровића и Поповића се продубио. Стога je патријарх Дионисије V наредио митрополиту Мелентију да оде у Скадар и да среди тамошње прилике, што je он и учинио у марту 1891. године. Међутим, како није успио да преко скадарског валије спечи сукоб између двају страна, то je у договору са Филипом Беровићем позвао Николу Ђурђевића, учитеља из Митровице, да дође у Скадар да би га рукоположио за свештеника и поставио за учитеља. Поповићи су на Ђурђевићево рукоположење гледали као на против-канонско jep оно обара решење више патријаршијске власти која je запопила- рукоположика Штиркића.

Ђурђевић je од почетка свог рада у Скадру улагао највеће напоре да помири две стране и да заведе ред у цркви и школи. Школа je била празна, а више од триста  српске деце похађало je италијанске, аустријске и француске школске заводе. Њега су подржавале 54 куће, али су Поповићи тврдили да je тај број мањи. Свештеник Ђурђевић je такође истицао да основ ове расправе лежи у мешању руског конзула, да je опште увјерење како се Црна Гора показује привидно равнодушна према скадарском спору, а у суштини je у многим приликама јасно испољавала тежњу да црквене и просветне ствари у Скадру пређу у црногорску надлежност. Поповићи су бојкотовали и Ђурђевићево богослужење, мада je службу вршио заједно с митрополитом Мелентијем, док Беровићи то нису чинили Штиркићу. Конзул Крилов и Поповићева странка супротстављали су се Ђурђевићевом раду у школи, чиме je поремећена дугогодишња пракса општине да она бира учитеља. Кад је Ђорђевић у јесен године 1891. почео да ради у школи поред школе коју je водио Митар (Димитрије) Митић из Скадра, њу je посећивало само четворо ђака из странке Беровића. О томе су Поповићи писали како je митрополит Мелентије хтео да истјера шездесеторо српске општинске деце из школе као што je истјерао општину из цркве. Да би заштитио учитеља Митића, конзул Крилов je уложио и писмени протест суду jep je Русија за ту „народну школу“ утрошила више од три хиљаде наполеондора( златних напуљона) , због чега je имао право да надзире школу и учитеља. Ипак je касније попустио и учитеља Митића поставио за свог гаваза.

После све жешћег сукоба између Беровића и Поповића, ипак су они крајем 1891. потписали споразум о измирењу по којем je школа уступљена Ђурђевићу; он се обавезао да ће годишње давати 10 наполеондора свештенику Штиркићу и 14 за појање у цркви. Овај уговор je резултирао тиме да je на Божић 1892 .г. дошао цео Скадарско – врачки народ у цркву и да су се званично измириле обе српске скадарске партије. То je потврђено и на прослави Св. Саве у Скадру, кад су се у цркви нашли сви православни хришћани без обзира на народност: Срби, Грци, Цинцари ,Власи Маћедонци. У међувремену je и конзул Крилов измиенио своје држање, па je дошао на отварање школе и у њу уписао своју кћерку Ирину . Ђурђевић ни у то време (почетком 1892.) није стекао утисак да je Црна Гора било шта радила у Скадру, него je и у њему и околини приметно јачање утицаја Србије. Да би тај утицај у овом крају ојачао што више, Црквено-школска општина у Скадру je упутила свог предсједника Ђурђевића у Београд средином 1893. са задатком да затражи да се за Скадар и околину пошаљу учитељ и учитељица, да се у Скадру отвори српска књижара, да се за цркву набаве потребне ствари и књиге, да се набави школски прибор, да се одреди плата за учитеља у Враки и да се достави помоћ овдашњем свештенику Михаилу Милићевићу.

На основу такве активности Црквено-школске општине, у Скадар су 6. септембра 1893. дошли за учитеља Беранаци  Филип Томић и његова жена Босиљка. Међутим, учитељ Томић и свештеник Ђурђевић нису од самог почетка могли да нађу заједнички језик због неспоразума у вези са питањем управитеља школе и изградњом нове школске зграде, за шта се новац налазио код Беровића. У таквим околностима je учитељ Томић пришао странци Поповића и тиме навукао гнев Беровића и чланова Српске Црквено-школске општине. Кад су се свештеник Ђурђевић и учитељ Томић отворено укључили у супротстављене српске странке у Скадру и у њима предњачили, Министарство спољних послова Србије решило je почетком маја 1894. г.да их обојицу повуче из Скадра.

У међувремену je у Скадар упућен Бранислав Нушић, који je био конзул у Приштини, са задатком да нађе начин како да се среди вишегодишњи спор тамошњих Срба. Међутим, иако je народ прихватио његову препоруку и свештеници се измирили, он je стекао утисак да je и даље „било некога чији интерес није хтио да се спор изравна“, тако да je све оставио у онаквом стању у каквом га je и нашао. Према Нушићевом мишљењу, овај спор je омео зидање српске школе, мада је покојни Раде Беровић ,оставио фонд у ту сврху, а за школу je већ био постављен камен-темељац. Остављајући спор у стању у каквом га je и затекао, Бранислав Нушић je сматрао да у Скадру није могућ било какав рад без успостављања српског конзулата. Тај рад, и то у споразуму с руским и црногорским конзулатом, био je ,у толико потребнији што je Скадар био средиште католичке и протестантске пропаганде. Стога би конзулат уместо српске просветне пропаганде развијао политичку делатност и јачао односе са Албанцима и Црном Гором. Нушићев предлог није прихваћен jep je Просвјћетни одбор, који je био задужен за српску заграничну политику, тражио да се Србија не меша у питање Скадра пошто он спада у сферу интереса Црне Горе, те да се српски агенти повуку из њега, што je Министарство спољних послова и прихватило.

Још пре него што je Србија повукла своје људе из Скадра, у њему je Црна Гора почела радити на јачању свог утицаја. Прота Ђурђевић je уочио у септембру 1894. да je новопостављени црногорски конзул Мијушковић тражио од своје владе да пошаље једног учитеља за скадарску школу. Свештеник Ђурђевић и учитељ Томић повучени су из Скадра под изговором да нису испунили мисију коју су имали: били су послани да измире народ и српску општину која се почела растурати, а они су те нетрпељивости још више заоштрили. Српска црквено- школска  општина у Скадру je обавештена да јој Србија неће више слати ни учитеља ни свештеника, jep не зна на кога да се ослони пошто je општина поцепана на странке. Тако су већ крајем 1894. приспели у Скадар учитељ и учитељица из Црне Горе мимо жеље општине. За разлику од учитеља Томића, повлачење проте Ђурђевића изведено je уз велико опирање скадарске општине.

Повлачење српских посланика из Скадра и убрзо затим смрт руског конзула Крилова, који je боравио у Скадру више од 10 година, прекинули су за извесно време партијске размирице међу скадарским Србима. Пошто су материјално почели пропадати, Беровићи су морали попустити, па су за свештеника примили Јована Штиркића, мада је он био човек из Поповићеве странке. Са јачањем позиције ове странке јачали су у Скадру и утицај Црне Горе и друштвено-културни просперитет тамошњих Срба. Ангажовањем новог учитеља и каснијег свештеника Обрада Поповића и учитељице Јане Фатић, родом из  Цетиња, скадарски Срби су 1901. основали српско певачко друштво и читаоницу после свечане светосавске литургије коју je служио свештеник Штиркић. На Поповићеву иницијативу изабран je и привремени одбор да састави правила друштва, која je већ идућег дана потврдила Српска  Црквено-школска општина својим печатом. Привремени одбор je замолио новог руског вице-конзула Шчербину ,да им буде покровитељ, што je он радо прихватио. За председника друштва изабран je Јеремија (Ђоков) Поповић. Мада су Поповићи добили превласт у општини, у то време je равнотежу између њих и Беровића одржавао рашко-призренски митрополит Нићифор. Он je крајем 1901. поставио Алексу Поповића и Арса Беровића за вође скадарске општине као представнике завађених страна и још неке друге са објђе стране. Овај митрополитов корак био je последица поновних трзавица које су се и даље наставиле. Кућа Беровића, која се свела „на старца Арса и усијаног Николу“, како стоји у једном извјештају, затим Вучинића, бивших епитропа, су протестовали против постављања Алексе Поповића за епитропа пошто je он биран стално, па и онда кад je био руски драгоман. У игру je увучен и конзул Шчербина. Бивши епитропи нису ни после двадесетак дана предали општинске ствари (протокол и касу), а валија је избегавао да то нареди. Они су били посебно незадовољни тиме да овдашњи ђакон буде епитроп пошто je руски поданик, па су стога интервенисали код Шчербине да то спречи. Ђакон се обратио руском  амбасадору Зиновјеву у Цариграду да заштити њега као Скадранина и права која je наследио од својих старих. Сређивање стања у скадарској општини очекивано je од митрополита Нићифора који je требало да дође почетком 1902. године.

У то време je митрополиту писао црногорски конзул у Скадру Мијушковић и затражио да се у име конзулата захвали патријарху Јоакиму и Св. синоду Васељенске Патријаршије ,за заштиту праведних интереса скадарских Срба. Мијушковић je за ову најновију расправу у српској црквено- школској општини окривљивао руског конзула Шчербину, који je интригирао да се удаљи учитељ Обрад Поповић. Служио се кућом Беровића, Вучинића (браћом Павлем и Митром), бившим епитропима Николом Ђорђевићем и Јанчом Черенковићем, против којих je био сав српски народ и зато су пропали на новим општинским изборима. Шчербина је истовремено ставио женску школу у своју надлежност мимо жеље своје (Руске ) владе, а припремао je и терен да за владику у Скадру дође Прокопије Булатовић – Арбанаш , кога су док je боравио у Скадру посетили Арсо и Никола Беровић, Павле Вучинић и бивши епитропи Јанчо и Никола. Шчербина се залагао да се смени поп Јован Штиркић, а наредио je и да се премести сто (столица) у цркви грчког конзула. На основу десетогодишњег искуства, Мијушковић je сматрао да ће за скадарску општину бити најбољи лек ако се Беровићима, Вучинићима, Јанчу Черенковићу и Николи Ђорђевићу буде поверио било какав рад у општини, за који су се обраћали митрополиту Нићифору кад их народ није хтео изабрати. Мијушковић je преко посланика у Цариграду Бакића покушао да придобије посланика Зиновјева да се пружи помоћ мушкој школи као што je пружена женској. Уз обећану руску помоћ у свему, Црна Гора je према Мијушковићевој изјави била сагласна да плаћа Српско православног епископа у Скадру.

У Мијушковићевом писму које je упућено Сими Аврамовићу, српском конзулу у Приштини, писало je о намјерама црногорске владе да у Скадру ради потпуно отворено, да има за циљ да од турске владе издејствује дозволу за отварање српске школе са материјалном помоћи из Русије и да митрополит Нићифор постави епископа у Скадру којег би плаћала Црна Гора. За Аврамовића je било веома значајно то да je црногорски конзул Мијушковић, који je пратио књаза Николу у Русији, нагласио да је он од руског цара Николе „све добио што je тражио“. Стога je митрополиту Нићифору кад je тражио упутства у вези са црногорским намерама и захтевима у скадарском питању рекао да се управља према евентуалном споразуму између Србије и Црне Горе, што je било могућно с обзиром на њихове тренутне  односе.